Jedna zvezda se ugasila

Istoga dana kada su na 42. Bitefu igrali „Sonju”, predstavu iz Rige, u istom ovom gradu, završila se jedna istinska životna drama: u svom stanu u Kursulinoj ulici preminula je glumica Sonja Savić. Ugasila se jedna zvezda koja verovatno nikada nije ni poželela da to bude. Od sebe nije tražila ništa više osim puno dobre umetnosti a samo za sebe malo lične sreće. U ovom drugom naša izuzetna glumica očigledno je bila manje uspešna.

Sonja Savić rođena je u Čačku (1961) i ovoga meseca napunila je 47 godina. U bogatoj „Politikinoj” arhivi „putujemo” kroz njenu karijeru i život pun nemira. Jedna od koleginica, koja baš na tom mestu radi, daje i svoj lični prilog ovom našem tužnom portretu glumice koja je prerano otišla. „Išli smo u istu školu „Sveti Sava” (beogradsku) i danas je pamtim: lepu, sa kratkom plavom kosom, izuzetne inteligencije... Uvek ispred ostalih. Bila je pravo čudo od deteta”. Ako je pred vama gomila, desetine i desetine tekstova iz raznih (a oni su i bukvalno razni) perioda Sonjinog života, ono što vam prvo pada u oči, a u tome je i čitava kolekcija tužnih naslova – puno gneva, razočaranja, beznađa jedne ranjive duše. Svojim britkim jezikom znala je da poseče one koje je smatrala krivim za duge nedaće jednog društva i naroda, pa tako, dabome, i njegove umetnosti.

Diplomu Fakulteta dramskih umetnosti stekla je već 1982. godine, mada je svoj filmski debi imala još kao tinejdžerka, u „Leptirovom oblaku” (1977). Kasnije su usledili filmovi: „Šećerna vodica”, „Davitelj protiv davitelja”, „Život je lep” (doneo joj je vrednu nagradu na Venecijanskom festivalu), „Mi nismo anđeli”, „Ni na nebu ni na zemlji”, „Urnebesna tragedija”, „Tango je tužna misao koja se pleše”... Svoj poslednji film „Jug-jugoistok” snimila je 2005, a ove godine najšira publika mogla je da je vidi u popularnoj tv-seriji „Vratiće se rode”.

Često neshvaćena, a ranjiva, znala je da se „skloni” u svoj svet, da je nema. Na duže vreme. Uvek posebna, svoja, drugačija, poslednjih godina u velikoj meri posvetila se alternativnoj umetnosti. Tu svoju drugost izražavala je kroz eksperimentalni film, teatar, muziku...

Nije nepoznato da je beg od stvarnosti koju nije uspevala da preboli bio tamo gde su odlazili i završavali i mnogi njeni dragi prijatelji, posebno iz sveta roka. Nezvanični izvori govore da je kraj njene duge životne drame upravo bio takav.