Да ли су Ма­кро­ну ма­ло два пред­сед­нич­ка мандата

Ема­ну­ел Ма­крон је на че­ло Фран­цу­ске до­шао као нај­мла­ђи пред­сед­ник у исто­ри­ји, а као нај­мла­ђи ће и да оде 2027, по за­вр­шет­ку дру­гог ман­да­та. Ако је су­ди­ти по пи­са­њи­ма по­је­ди­них за­пад­них ме­ди­ја, на че­лу с бри­сел­ским пор­та­лом „По­ли­ти­ко”, то што од­ла­зи млад (у 49. го­ди­ни) стра­шно га фру­стри­ра. На­и­ме, бри­сел­ски пор­тал пи­ше да је Ма­крон кри­ти­ко­вао устав­но огра­ни­че­ње на два пред­сед­нич­ка ман­да­та и да та­кво пра­ви­ло на­зи­ва „про­кле­тим ср….”. Он је, на­вод­но, фру­стра­ци­ју из­ра­зио то­ком са­стан­ка с ли­де­ри­ма свих фран­цу­ских стра­на­ка с ко­ји­ма је у ма­ра­тон­ском два­на­е­сто­ча­сов­ном раз­го­во­ру ди­ску­то­вао о ин­фла­ци­ји, ин­сти­ту­ци­о­нал­ним ре­фор­ма­ма, ку­пов­ној мо­ћи Фран­цу­за и на­рав­но – Укра­ји­ни. Да је пред­сед­ник ре­као да је „про­кле­то ср…. да не­ко не мо­же би­ти по­но­во иза­бран”, по­твр­дио је за бри­сел­ски пор­тал чел­ник крај­ње ле­ви­це Жан-Лик Ме­лан­шон. Ове ре­чи су по­том но­вин­ској аген­ци­ји АФП по­твр­ди­ла још два уче­сни­ка по­ме­ну­тог ма­ра­тон­ског са­стан­ка.

У Фран­цу­ској пред­сед­ник мо­же би­ти ре­и­за­бран са­мо јед­ном. Да­кле, мо­же слу­жи­ти нај­ви­ше два пе­то­го­ди­шња ман­да­та, што је код Ма­кро­на слу­чај. Он је 2017. пр­ви пут по­стао пред­сед­ник по­бе­див­ши у дру­гом кру­гу де­сни­чар­ку Ма­рин ле Пен. На по­след­њем гла­са­њу, 2022, у је­ку ра­та у Укра­ји­ни, Фран­цу­зи су га опет би­ра­ли. То зна­чи да ће оти­ћи с функ­ци­је као бив­ши нај­мла­ђи пред­сед­ник – са све­га 49 го­ди­на.

Ме­ђу­тим, ова чи­ње­ни­ца, као и то што је Ма­крон то­ком са­стан­ка за­и­ста не­при­ме­ре­ним реч­ни­ком на­звао де­мо­крат­ску те­ко­ви­ну ко­ја огра­ни­че­њем ман­да­та спре­ча­ва ли­де­ре да из­гра­де култ лич­но­сти и ауто­кра­ти­ју, ма­ње је до­та­кло јав­ност, а ви­ше је дру­штве­не мре­же уси­ја­ла рас­пра­ва да ли је он за­слу­жио и тај дру­ги ман­дат.

Јед­ни до­во­де у пи­та­ње пи­са­ње ме­ди­ја, по­пут „По­ли­ти­ка”, ко­ји је по њи­ма из­ву­као спор­не ре­чи из кон­тек­ста и гру­бо оп­ту­жио пред­сед­ни­ка. Дру­ги ви­ше ве­ру­ју ме­ди­ји­ма не­го пред­сед­ни­ку, па ка­жу да ње­гов ре­и­збор и ни­је би­ла во­ља гра­ђа­на већ ну­жда, је­ди­ни из­бор ко­ји је спре­чио Ма­рин ле Пен да по­ста­не де­сни­чар­ска пред­сед­ни­ца Фран­цу­ске. По­кре­ну­та је по­ле­ми­ка и о то­ме да ли по­ми­ња­ње пред­сед­нич­ких ман­да­та за­пра­во ука­зу­је ко­јом бр­зи­ном Ма­кро­но­ва моћ опа­да, ка­ко због не­по­пу­лар­но­сти ме­ђу гра­ђа­ни­ма, та­ко и због чи­ње­ни­це да по­ли­тич­ка сце­на већ гле­да у бу­дућ­ност не ра­чу­на­ју­ћи на ње­га. Они ко­ји га бра­не ка­жу да ме­ди­ји ни­су до­след­но пре­не­ли зби­ва­ња то­ком ње­го­вог су­сре­та с по­ли­тич­ким ли­де­ри­ма, ис­ти­чу­ћи да је пред­сед­ник на­вод­но од­го­во­рио на пред­лог де­сни­це да Фран­цу­ска пре­ђе с пе­то­го­ди­шњег на сед­мо­го­ди­шњи пред­сед­нич­ки ман­дат. Да ни­је го­во­рио о се­би, ни­ти је тра­жио тре­ћи ман­дат, већ да је сар­ка­стич­ним од­го­во­ром по­др­жао по­сто­ја­ње два ман­да­та и на­род­ну санк­ци­ју из­бо­ра исте осо­бе ви­ше пу­та.

Уз­вра­ти­ли су кри­ти­ча­ри оп­ту­жив­ши пред­сед­нич­ки та­бор да ср­ља ка ауто­ри­та­ри­зму. Под­се­ти­ли су да ово ни­је пр­ви пут да не­ко из Ма­кро­но­вог та­бо­ра кри­ти­ку­је овај устав­ни про­пис. Ле­тос је пред­сед­ник пар­ла­мен­та Ри­чард Фе­ран кри­ти­ко­вао пра­ви­ло од нај­ви­ше два ман­да­та јер „огра­ни­ча­ва из­ра­жа­ва­ње на­род­не во­ље”.

Си­ја­сет је ко­мен­та­ра на сај­то­ви­ма ме­ди­ја ко­ји су пре­не­ли пи­кан­те­ри­је са са­стан­ка, а у ко­ји­ма Фран­цу­зи го­во­ре ка­ко за­пад­не де­мо­кра­ти­је кри­ти­ку­ју по­ли­ти­ча­ре по­пут Вла­ди­ми­ра Пу­ти­на, Ре­џе­па Та­ји­па Ер­до­га­на, Си Ђин­пин­га, јер уки­да­ју огра­ни­че­ња за­рад до­жи­вот­не вла­да­ви­не, а исто­вре­ме­но би и са­ми во­ле­ли да су у ис­тој по­зи­ци­ји. Мо­гу се про­чи­та­ти опа­ске о ла­жном мо­ра­ли­са­њу као и тврд­ње да сва­ки пут ка­да по­ли­ти­чар ку­ка због огра­ни­че­ња ман­да­та то зна­чи да сви оста­ли је­два че­ка­ју да он оде.

Чи­та­о­це је по­себ­но при­ву­као ко­мен­тар ко­ји алу­ди­ра на Ма­кро­на, а ка­же да не­ки љу­ди јед­но­став­но има­ју јак при­род­ни ин­стинкт ка ауто­кра­ти­ји и дик­та­ту­ри, као и пи­та­ње – да ли је пред­сед­ник све­стан да је је­ди­ни раз­лог што је опет би­ран тај што на­род ни­је хтео фа­ши­сте на вла­сти, што је јед­но­став­но био при­јат­ни­ји од крај­ње де­сни­це. Си­ја­сет је Фран­цу­за ко­ји твр­де да би му би­ло џа­ба и да мо­же опет да се кан­ди­ду­је на­кон свих ре­пре­сив­них ме­ра ко­ји­ма при­ти­ска гра­ђа­не, по­пут пен­зи­о­не ре­фор­ме. По­ру­чу­ју му и да је оти­шао то­ли­ко уде­сно да би се са­да је­два мо­гла при­ме­ти­ти раз­ли­ка из­ме­ђу ње­го­ве и по­ли­ти­ке Ма­рин ле Пен, осим што би она, за про­ме­ну, би­ла осве­же­ње.

Не­за­до­вољ­ство гра­ђа­на под­стак­ну­то тек­стом о то­ме да је пред­сед­ник де­мо­крат­ску те­ко­ви­ну на­звао „про­кле­тим ср….” ни­је се сру­чи­ло са­мо на ак­ту­ел­ног ше­фа Је­ли­сеј­ске па­ла­те. Де­бљи крај из­ву­кла је и ле­ви­ца ко­ја је и ди­гла пра­ши­ну у ме­ди­ји­ма – и то од стра­не соп­стве­них при­ста­ли­ца.

„Ја гла­сам за ле­ви­цу, али са­да за­и­ста не мо­гу да кри­вим сво­је зе­мља­ке јер су гла­са­ли за Ма­кро­на или за де­сне стран­ке. Ле­ви­ца не­ма ни­јед­ну све­жу иде­ју у по­след­њих 40 го­ди­на, ни­ти спрем­ност да се по­за­ба­ви са­вре­ме­ним про­бле­ми­ма. Иста ста­ра, из­ли­за­на ли­ца, по­пут Жан-Ли­ка Ме­лан­шо­на, ко­ји фор­си­ра­ју бле­де со­ци­ја­ли­стич­ке иде­о­ло­ги­је уме­сто да се по­ву­ку, што је тре­ба­ло да ура­де пре мно­го го­ди­на”, ре­као је је­дан фран­цу­ски ле­ви­чар, за­кљу­чив­ши да ни­је ов­де реч са­мо о ње­го­вој зе­мљи већ да је ре­ак­ци­ја овим по­во­дом у ме­ди­ји­ма од­раз оп­штег не­за­до­вољ­ства пре­вас­ход­но ле­ви­цом ши­ром европ­ских зе­ма­ља. „Они су мр­тви док де­сни­ца зна шта ра­ди и жи­ва је, иако је све што нам про­да­ју про­кле­то ср…”

Ре­кло би се да су, на­кон ових по­ру­ка гра­ђа­на фран­цу­ској по­ли­тич­кој сце­ни, сон­да­же јав­ног мње­ња о рас­по­ло­же­њу гра­ђа­на пре­ма пар­ти­ја­ма – не­по­тре­бан тро­шак.