Da li su Ma­kro­nu ma­lo dva pred­sed­nič­ka mandata

Ema­nu­el Ma­kron je na če­lo Fran­cu­ske do­šao kao naj­mla­đi pred­sed­nik u isto­ri­ji, a kao naj­mla­đi će i da ode 2027, po za­vr­šet­ku dru­gog man­da­ta. Ako je su­di­ti po pi­sa­nji­ma po­je­di­nih za­pad­nih me­di­ja, na če­lu s bri­sel­skim por­ta­lom „Po­li­ti­ko”, to što od­la­zi mlad (u 49. go­di­ni) stra­šno ga fru­stri­ra. Na­i­me, bri­sel­ski por­tal pi­še da je Ma­kron kri­ti­ko­vao ustav­no ogra­ni­če­nje na dva pred­sed­nič­ka man­da­ta i da ta­kvo pra­vi­lo na­zi­va „pro­kle­tim sr….”. On je, na­vod­no, fru­stra­ci­ju iz­ra­zio to­kom sa­stan­ka s li­de­ri­ma svih fran­cu­skih stra­na­ka s ko­ji­ma je u ma­ra­ton­skom dva­na­e­sto­ča­sov­nom raz­go­vo­ru di­sku­to­vao o in­fla­ci­ji, in­sti­tu­ci­o­nal­nim re­for­ma­ma, ku­pov­noj mo­ći Fran­cu­za i na­rav­no – Ukra­ji­ni. Da je pred­sed­nik re­kao da je „pro­kle­to sr…. da ne­ko ne mo­že bi­ti po­no­vo iza­bran”, po­tvr­dio je za bri­sel­ski por­tal čel­nik kraj­nje le­vi­ce Žan-Lik Me­lan­šon. Ove re­či su po­tom no­vin­skoj agen­ci­ji AFP po­tvr­di­la još dva uče­sni­ka po­me­nu­tog ma­ra­ton­skog sa­stan­ka.

U Fran­cu­skoj pred­sed­nik mo­že bi­ti re­i­za­bran sa­mo jed­nom. Da­kle, mo­že slu­ži­ti naj­vi­še dva pe­to­go­di­šnja man­da­ta, što je kod Ma­kro­na slu­čaj. On je 2017. pr­vi put po­stao pred­sed­nik po­be­div­ši u dru­gom kru­gu de­sni­čar­ku Ma­rin le Pen. Na po­sled­njem gla­sa­nju, 2022, u je­ku ra­ta u Ukra­ji­ni, Fran­cu­zi su ga opet bi­ra­li. To zna­či da će oti­ći s funk­ci­je kao biv­ši naj­mla­đi pred­sed­nik – sa sve­ga 49 go­di­na.

Me­đu­tim, ova či­nje­ni­ca, kao i to što je Ma­kron to­kom sa­stan­ka za­i­sta ne­pri­me­re­nim reč­ni­kom na­zvao de­mo­krat­sku te­ko­vi­nu ko­ja ogra­ni­če­njem man­da­ta spre­ča­va li­de­re da iz­gra­de kult lič­no­sti i auto­kra­ti­ju, ma­nje je do­ta­klo jav­nost, a vi­še je dru­štve­ne mre­že usi­ja­la ras­pra­va da li je on za­slu­žio i taj dru­gi man­dat.

Jed­ni do­vo­de u pi­ta­nje pi­sa­nje me­di­ja, po­put „Po­li­ti­ka”, ko­ji je po nji­ma iz­vu­kao spor­ne re­či iz kon­tek­sta i gru­bo op­tu­žio pred­sed­ni­ka. Dru­gi vi­še ve­ru­ju me­di­ji­ma ne­go pred­sed­ni­ku, pa ka­žu da nje­gov re­i­zbor i ni­je bi­la vo­lja gra­đa­na već nu­žda, je­di­ni iz­bor ko­ji je spre­čio Ma­rin le Pen da po­sta­ne de­sni­čar­ska pred­sed­ni­ca Fran­cu­ske. Po­kre­nu­ta je po­le­mi­ka i o to­me da li po­mi­nja­nje pred­sed­nič­kih man­da­ta za­pra­vo uka­zu­je ko­jom br­zi­nom Ma­kro­no­va moć opa­da, ka­ko zbog ne­po­pu­lar­no­sti me­đu gra­đa­ni­ma, ta­ko i zbog či­nje­ni­ce da po­li­tič­ka sce­na već gle­da u bu­duć­nost ne ra­ču­na­ju­ći na nje­ga. Oni ko­ji ga bra­ne ka­žu da me­di­ji ni­su do­sled­no pre­ne­li zbi­va­nja to­kom nje­go­vog su­sre­ta s po­li­tič­kim li­de­ri­ma, is­ti­ču­ći da je pred­sed­nik na­vod­no od­go­vo­rio na pred­log de­sni­ce da Fran­cu­ska pre­đe s pe­to­go­di­šnjeg na sed­mo­go­di­šnji pred­sed­nič­ki man­dat. Da ni­je go­vo­rio o se­bi, ni­ti je tra­žio tre­ći man­dat, već da je sar­ka­stič­nim od­go­vo­rom po­dr­žao po­sto­ja­nje dva man­da­ta i na­rod­nu sank­ci­ju iz­bo­ra iste oso­be vi­še pu­ta.

Uz­vra­ti­li su kri­ti­ča­ri op­tu­živ­ši pred­sed­nič­ki ta­bor da sr­lja ka auto­ri­ta­ri­zmu. Pod­se­ti­li su da ovo ni­je pr­vi put da ne­ko iz Ma­kro­no­vog ta­bo­ra kri­ti­ku­je ovaj ustav­ni pro­pis. Le­tos je pred­sed­nik par­la­men­ta Ri­čard Fe­ran kri­ti­ko­vao pra­vi­lo od naj­vi­še dva man­da­ta jer „ogra­ni­ča­va iz­ra­ža­va­nje na­rod­ne vo­lje”.

Si­ja­set je ko­men­ta­ra na saj­to­vi­ma me­di­ja ko­ji su pre­ne­li pi­kan­te­ri­je sa sa­stan­ka, a u ko­ji­ma Fran­cu­zi go­vo­re ka­ko za­pad­ne de­mo­kra­ti­je kri­ti­ku­ju po­li­ti­ča­re po­put Vla­di­mi­ra Pu­ti­na, Re­dže­pa Ta­ji­pa Er­do­ga­na, Si Đin­pin­ga, jer uki­da­ju ogra­ni­če­nja za­rad do­ži­vot­ne vla­da­vi­ne, a isto­vre­me­no bi i sa­mi vo­le­li da su u is­toj po­zi­ci­ji. Mo­gu se pro­či­ta­ti opa­ske o la­žnom mo­ra­li­sa­nju kao i tvrd­nje da sva­ki put ka­da po­li­ti­čar ku­ka zbog ogra­ni­če­nja man­da­ta to zna­či da svi osta­li je­dva če­ka­ju da on ode.

Či­ta­o­ce je po­seb­no pri­vu­kao ko­men­tar ko­ji alu­di­ra na Ma­kro­na, a ka­že da ne­ki lju­di jed­no­stav­no ima­ju jak pri­rod­ni in­stinkt ka auto­kra­ti­ji i dik­ta­tu­ri, kao i pi­ta­nje – da li je pred­sed­nik sve­stan da je je­di­ni raz­log što je opet bi­ran taj što na­rod ni­je hteo fa­ši­ste na vla­sti, što je jed­no­stav­no bio pri­jat­ni­ji od kraj­nje de­sni­ce. Si­ja­set je Fran­cu­za ko­ji tvr­de da bi mu bi­lo dža­ba i da mo­že opet da se kan­di­du­je na­kon svih re­pre­siv­nih me­ra ko­ji­ma pri­ti­ska gra­đa­ne, po­put pen­zi­o­ne re­for­me. Po­ru­ču­ju mu i da je oti­šao to­li­ko ude­sno da bi se sa­da je­dva mo­gla pri­me­ti­ti raz­li­ka iz­me­đu nje­go­ve i po­li­ti­ke Ma­rin le Pen, osim što bi ona, za pro­me­nu, bi­la osve­že­nje.

Ne­za­do­volj­stvo gra­đa­na pod­stak­nu­to tek­stom o to­me da je pred­sed­nik de­mo­krat­sku te­ko­vi­nu na­zvao „pro­kle­tim sr….” ni­je se sru­či­lo sa­mo na ak­tu­el­nog še­fa Je­li­sej­ske pa­la­te. De­blji kraj iz­vu­kla je i le­vi­ca ko­ja je i di­gla pra­ši­nu u me­di­ji­ma – i to od stra­ne sop­stve­nih pri­sta­li­ca.

„Ja gla­sam za le­vi­cu, ali sa­da za­i­sta ne mo­gu da kri­vim svo­je ze­mlja­ke jer su gla­sa­li za Ma­kro­na ili za de­sne stran­ke. Le­vi­ca ne­ma ni­jed­nu sve­žu ide­ju u po­sled­njih 40 go­di­na, ni­ti sprem­nost da se po­za­ba­vi sa­vre­me­nim pro­ble­mi­ma. Ista sta­ra, iz­li­za­na li­ca, po­put Žan-Li­ka Me­lan­šo­na, ko­ji for­si­ra­ju ble­de so­ci­ja­li­stič­ke ide­o­lo­gi­je ume­sto da se po­vu­ku, što je tre­ba­lo da ura­de pre mno­go go­di­na”, re­kao je je­dan fran­cu­ski le­vi­čar, za­klju­čiv­ši da ni­je ov­de reč sa­mo o nje­go­voj ze­mlji već da je re­ak­ci­ja ovim po­vo­dom u me­di­ji­ma od­raz op­šteg ne­za­do­volj­stva pre­vas­hod­no le­vi­com ši­rom evrop­skih ze­ma­lja. „Oni su mr­tvi dok de­sni­ca zna šta ra­di i ži­va je, iako je sve što nam pro­da­ju pro­kle­to sr…”

Re­klo bi se da su, na­kon ovih po­ru­ka gra­đa­na fran­cu­skoj po­li­tič­koj sce­ni, son­da­že jav­nog mnje­nja o ras­po­lo­že­nju gra­đa­na pre­ma par­ti­ja­ma – ne­po­tre­ban tro­šak.