Црква, фабрика, па опет црква

Брчко – Када су у лето 2002. године у кругу брчанске фабрике намештаја "Мајевица", која се некад звала "Босна", на утрини почеле да ничу куће и да се у њих усељавају избегличке реке одасвуд пристиглих српских породица, уследиле су бурне реакције многих грађана бошњачке националности којима стамбено збрињавање тих невољника није било по вољи. Порука уткана у слоган "Брчко Брчацима", који се тог лета јављао час у форми графита, час као политичка флоскула национално острашћених аспираната на власт, била је намењена управо њима, чији корени нису у овој вароши, који нису "рођени Брчаци". Равнодушно се није понела ни већина представника бошњачког народа у локалној законодавној и извршној власти.

Уследио је галиматијас од питања ко је, зашто, када и како дозволио да новопридошлице у фабричкој авлији граде куће. Од једне доброчинитељске акције Српске православне цркве покушао се инсценирати политички случај, да би у насталој халабуци, зловољним чепркањем по материјалним и писаним доказима ко је законити власник земљишта на коме је, својевремено, државним декретом, подигнута фабрика, на видело изашло и понешто што је било препуштено зубу времена, односно заташкавању истине и вечном забораву.

Не само да је утврђено да је Фабрика намештаја подигнута на црквеном поседу који је држава под командом "црвене буржоазије" конфисковала 1951. године него и да је на том локалитету површине осам дунума, поред цркве Успенија пресвете Богородице, постојало српско православно гробље у коме су почивали и земни остаци јеврејских жртава усташких зверстава, почињених на савском мосту 1941. године, који су 1958. године ексхумирани негде изван граница тадашње ФНРЈ. Седамдесетих година минулог века, ово старо гробље пренесено је у Српску варош, која је запосела североисточни део града. Надомак фабрике, олтарским делом безмало прислоњен уз једну њену зградурину, остао је само црквени храм, више запуштен услед небриге неголи оронуо под теретом прохујалог зловремена, да сведочи о бахатости једне власти.

Цркву посвећену Успенију пресвете Богородице саградио је, настављајући доброчинитељску традицију предака, посебно прадеде Танаска, имућни брчански трговац Јово хаџи Танасковић лета господњег 1932. на старом православном гробљу, на месту где је била гробница његове мајке Даринке – Даше. Ово сакрално здање сазидао је у византијском стилу, од цигле и армираног бетона. Своју творевину завештао је и предао је Црквеној општини у Брчком. На цркву је поставио звоно тешко сто килограма. У грунтовници је превео у посед Црквене општине четири дунума земље, обавезавши се при том да ће цркву за живота одржавати и поправљати, те плаћати порез на поклоњено земљиште.

У полукружном простору изнад улазних црквених врата остао је сачуван натпис: "Овај свети храм Успенија пресвете Богородице подижем 1932. године за спомен помрлих родитеља". У потпису: "Јово хаџи Танасковић".

У лето 2002. године, када је "откривена", богомоља – задужбина Јове хаџи Танасковића била је зарасла у коров. Унутра, па и на месту где је био олтар, складиштене су боје и лакови за потребе Фабрике намештаја. На зидовима ниједне очуване фреске.

До обнове ове цркве, у чијој близини је, у приградском насељу Грчица, пре неколико година подигнута монументална црква Свете Петке, дошло је захваљујући разумевању и залагању тадашњег супервизора за Брчко Хенри Ли Кларка који је цео црквени посед изузео од приватизације.