Европска агенда Тота Кутуња

Недавна смрт Тота Кутуња запечатила је наде Србије да ће бити примљена у Европску унију за његовог живота. У белом оделу, Тото је победио на Песми Евровизије у Загребу 1990. године са песмом „Insieme”, посвећеној уједињеној Европи, али у Југославији је тињао озбиљан сукоб унутар српског и хрватског руководства у вези с тим где ће се организовати Евросонг. Није био то сукоб продуцената и менаџера због лове, већ жестоки политички обрачун иза гламурозног стејџа, где су федералисти из Београда и сецесионисти из Загреба мерили своју моћ.

Наравно да славни Италијан није имао појма о томе. Својим храпавим гласом певао је оду радости европском заједништву, а Југославија се распадала. Кутуњу су пратеће вокале певали чланови групе „Пепел ин кри” из Словеније, републике која је прва започела процес распада СФРЈ, тако да је музичка предигра постала симбол догађаја који ће уследити. Заразни Тотов рефрен, његова мелодијска европска агенда, била је опело за Југославију. Амин!

Негде у то време, савезни премијер Анте Марковић основао је странку Савез реформских снага Југославије, која се залагала за наставак постојања заједничке земље, али су поражени у Босни, Македонији, Србији и Црној Гори.

Иронија судбине јесте да је последњи преостали реформиста из те групе који данас влада на западном Балкану председник Републике Српске Милорад Додик, човек који се налази на потерници момака из Стејт департмента, управо оних истих који су га поставили после Дејтона, као свог омиљеног шерифа који ће учврстити мир у Босни. Тадашњи председник реформиста за Босну, дакле некадашњи Милетоф шеф, био је професор Ненад Кецмановић. Сада је Кецмановић Додиков саветник, те екипа из старих сарајевских времена, растурених по различитим странама бивше Југославије, воли да се нашали како су, иако пресвучени, остали и даље у игри.

У одговору на питање како су последњи реформисти који и даље владају парчетом некадашње Југославије постали одметници, крије се одговор на питање зашто земље западног Балкана, односно бивше Југе – плус Албанија, чекају на пријем у ЕУ дуже него што је Пенелопа чекала Одисеја. Занесени идејом уједињене Европе, наравно да су претпостављали да ће СФРЈ бити прва примљена, али како је време текло, схватили су да се на Балкану спроводи супротан процес растурања, те су полако почели да губе нерве. Сецесионисти су награђени пријемом, најпре Словенија, а потом Хрватска, док је остатак, свака република на свој начин, а нарочито Србија, условљавана захтевима које би тешко испунио и Дејвид Коперфилд.

Вероватно је да се председник Европског савета Шарл Мишел сјајно забављао када је пре неколико дана на Бледу изјавио да ЕУ и западни Балкан до 2030. године треба да буду спремни за проширење. Мишел је био премијер Белгије, па је одатле прешао на место председника Европског савета, функције која је смишљена како би стари амерички вук Хенри Кисинџер знао кога од Европљана да позове када нешто забрљају, јер је и Хенри, на највишој вашингтонској невидљивој позицији моћи, био поприлично збуњен бриселском систематизацијом. Отуда су Американци створили протоколарну председничку функцију у ЕУ, како не би губили време тражећи у бирократским лавиринтима еврокомесаре, европосланике и остале чиновнике. Наравно да су типови попут Мишела исувише искусни, за њега је ово место резервни положај одатле ће се катапултирати даље, тако да он сигурно није случајно својом изјавом полио хладном водом лидере западног Балкана. То га није спречило да буде и духовит. Додао је како ЕУ и западни Балкан треба да се ухвате укоштац са процесом проширења. Можда треба да се рву у чоколади, Мишел?

Стратешки форум на Бледу је узгред нека врста традиционалног окупљања лидера овог дела света на који сврате и шефови ван централне и југоисточне Европе. На Бледу је иначе здрав ваздух. Али самит је познат као место где се углавном новинари добро проведу и покупе покоју дневницу. Мишел их јесте расанио, али се одмах после њега јавио европски комесар за проширење Оливер Вархељи са изјавом да је 2030. година добродошла, али је поручио да то није питање датума, већ воље и резултата. Вархељи није прикрио сарказам, када је уметнуо и став да је добродошао напор Европског савета да се коначно укључи и направи велики скок у процесу проширења.

Ето ти га сад. Чијим порукама веровати, нарочито када је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен преко свог портпарола поручила да обојицу нико није овластио да о томе говоре.

Сетио сам се када је Војислав Коштуница одмах после 5. октобра отишао у Бијариц, на самит ЕУ током председавања Француске као светска звезда, па су многи оптимисти с правом помислили да ће нас примити у ЕУ пре него што се Воја врати. Са нешто већом дозом оптимизма премијер Србије Зоран Живковић вратио се са самита у Солуну 2003. године, где је потврђена европска будућност западног Балкана, па је говорио о 2007. години као сасвим изгледном датуму за пријем.

Недавно се у Атини окупила екипа да обележи 20 година самита у Солуну, где су ликовали званичници Хрватске, Словеније, Румуније и Бугарске, док су лидери западног Балкана схватили да ће и даље морати да се понашају биполарно: не смеју одустати од европског пута, мораће да учествују на самитима и панелима, а знају да су остављени као црна рупа у овом делу Европе, где се криза може разгорети, само ако неко припали шибицу. Курти је већ понео пуно паковање.

Европа не зна шта ће сама са собом, нарочито после рата у Украјини, те би Макрон да је и даље реформише изнутра, док Американци пребацују тежиште моћи у Европи ка Пољској, ближе Русији, како би држали Немце под контролом, што им је олакшано одласком Ангеле Меркел у пензију. Србија и околина остављене су да лебде у бестежинском стању, што одговара Америма, како би имали идеално место за евентуалну производњу кризе. Тек Руси и Кинези трљају руке, нарочито ови први, јер растом евроскептицизма добијају нове идеалне лутке којима ће манипулисати, причајући им бајке о БРИКС-у, дедоларизацији и новом светском поретку. Није ли уосталом и Зеленски био у Атини? Можда је Украјина постала придружена чланица западног Балкана?

Сапуница о Србији и ЕУ се наставља, зна то добро Мишел. Још од 1967. године, када је Србија, као део Југославије, потписала декларацију са тадашњом Европском економском заједницом са циљем да се успостави оквир за будуће економске односе. Уследило је потписивање два трговинска споразума 1970. и 1973. године, којима је, пазите сада добро, СФРЈ добила статус највећег повлашћења и ушла у систем опште шеме преференцијала. Дакле, прича сеже много даље у прошлост него што је то 1. март 2012. године, када је Србији додељен статус кандидата за чланство у ЕУ. То би најбоље умео да објасни један човек. Зове се Реџеп Тајип Ердоган. Садашњи председник Турске имао је 33 године када је Турска 1987. године поднела захтев за придруживање ЕЕЗ, а на самиту у Хелсинкију, крајем 1999. године, добила је статус земље кандидата за чланство. Ердоган сада има 69 година. И даље инсистира да Турска уђе у ЕУ, али ето, другој земљи по снази у НАТО-у спочитавају кршење људских права, гушење слободе медија и томе слично. Звучи познато?

Да у Европи има политичког разума примила би нас још јуче, као и остале пацијенте из чекаонице. Ипак ће бити да о томе одлучују неки други мозгови, јер време велике трговине тек предстоји. Када Вучић говори да Србија води самосталну и независну политику, али да остаје на европском путу, мисли управо на то. Карте тек треба да се поделе, после рата у Украјини. Ко преживи, причаће!