Артманова тражи да јој трибунал плати адвоката

Хаг – Бивша портпаролка хашког тужилаштва Флоранс Армтан, оптужена за непоштовање Хашког трибунала, затражила је од тог суда да јој плати адвоката зато што сама нема довољно новца, саопштено је у Хагу.

Секретаријат трибунала није још одлучио о том захтеву Артманове, али јој је као привременог браниоца, на њен предлог, доделио француског адвоката Вилијама Бурдона.

Према одлуци секретаријата, Артманова је поднела пријаву за „правну помоћ”, јер „нема средстава да плати адвоката”.

Наводећи да још није „одлучио да ли је и у којој мери оптужена у стању да плаћа заступника”, секретаријат је адвоката Бурдона поставио за браниоца Артманове у наредна три месеца.

По правилима трибунала, оптужени који тврде да не могу сами да плаћају адвоката морају то доказати пружањем увида у своју имовину и приходе.

Како произлази из ранијих судских одлука, Артманова тренутно ради у Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС). Од 1999. до 2006. била је представница за штампу и саветница главне тужитељке Хашког трибунала Карле дел Понте.

Артманова би 13. октобра требало да се појави пред судијом трибунала и изјасни се о кривици по оптужби за непоштовање суда. Хашки трибунал је, крајем августа, Артманову оптужио зато што је у својој књизи објавила одлуку коју су судије током суђења Слободану Милошевићу донеле иза затворених врата. „Флоранс Артман знала је да је та информација поверљива у време објављивања, као и да је одлука из које је информација потекла била заведена под печатом. Знала је, стога, да њеним објављивањем обелодањује поверљиву информацију јавности”, пише у оптужници.

Те поверљиве одлуке жалбеног већа трибунала тицале су се записника са седница Врховног савета одбране СРЈ за време рата у БиХ за које Артманова тврди да садрже кључне доказе о умешаности Београда у геноцид у Сребреници.

У књизи „Мир и казна” и чланку под насловом „Прикривени кључни докази о геноциду”, који је објавио Босански институт, Артманова је тврдила да су 2005. и 2006. судско и жалбено веће трибунала у поступку против Милошевића погрешили када су одобрили захтев Београда да записници ВСО на суђењу буду коришћени у редигованој верзији због заштите националних интереса СРЈ.

Званични Београд је, по Артмановој, касније то искористио да спречи употребу записника у процесу пред Међународним судом правде по тужби БиХ против СРЈ због наводног геноцида.

Артманова, напомињући да су „поверљиве”, у својој књизи цитира две одлуке којим је апелационо веће трибунала, са Фаустом Покаром на челу, који је и председник суда, одбило да на захтев тужилаштва скине ознаку поверљивости са делова записника ВСО. „Пет судија апелационог већа тако су постали добровољни саучесници манипулације коју организују власти у Београду с јединим циљем да подстакну једно друго правосудно тело, Међународни суд правде, да почини исту судску погрешку, јер нема приступа документима”, пише у књизи Артманова.

Она сугерише да захваљујући тим одлукама жалбеног већа трибунала „информације о директној умешаности Србије у рат у Босни и покоље у Сребреници остају недоступне Међународном суду правде и јавности”. Међународни суд правде је у пресуди, изреченој у фебруару 2006, СРЈ прогласио одговорном што није ништа учинила да спречи геноцид у Сребреници, али не и за сам геноцид. „Тужилаштво није било у могућности да изнесе тај скандал у јавност зато што су судије сваку своју одлуку означили поверљивом”, пише Артманова.

За непоштовање суда запрећена је казна до седам година затвора, новчана глоба до 100.000 евра или обе.

Бета