(Не)одговорност Европе?

Опет је покренута полемика о проширењу Европске уније. Најновија изјава председника Савета ЕУ Шарла Мишела да „ми на обе стране морамо до 2030. бити спремни за проширење: и земље Европске уније, као и потенцијалне чланице”, од 28. августа 2023, на 18. Стратешком форуму на Бледу, отворила је старо, али и стално питање: да ли Европа мисли озбиљно с проширењем? Изјава званичника ЕУ изазвала је превирања у земљама западног Балкана: свуда су експерти и аналитичари повели ТВ дискусије покушавајући да протумаче шта је, највероватније, овом изјавом речено.

Међутим, ово је било лично мишљење Шарла Мишела, које морамо узети с одређеном резервом, с обзиром на то да изјава није базирана на ставовима свих 27 држава чланица ЕУ, чија је апсолутна сагласност, заправо, кључна за било који корак у процесу проширења. Иако је Мишел накнадно објаснио да је том изјавом хтео да подстакне ЕУ да још одлучније себи постави циљ проширења (што је својевремено својом изјавом учинио и Жан-Клод Јункер 2018. са 2025. годином, након чега се, такође, ништа ново није догодило), Европска комисија релативизовала је ову изјаву Мишела, ставивши до знања да међу европским лидерима постоји свест да је потребно дати неки нови импулс проширењу ЕУ, искључиво на основу спроведених реформи.

Кључно је у новим околностима дати нови импулс за нове напретке. Можда несагласје унутар саме ЕУ постоји, као и међу државама западног Балкана, што није ништа – ни чудно, ни ново. У Бриселу се води дубока дебата о новим околностима. Један приступ је да нова геополитичка динамика треба да убрза политику проширења ЕУ по сваку цену, јер руски рат у Украјини и његова геополитичка важност доводе у питање досадашњу политику проширења. Другима се не жури у смислу искључивог придржавања високих стандарда и захтева према земљама кандидатима. Али, обема странама је јасно да врата ЕУ треба још шире да се отворе.

Ово питање између хитности и стандарда свакако је на месту, али неопходно је што пре наћи баланс: Ко ће рећи да Србија кроз заокруживање одређених политичких реформи не приступа убрзано Европској унији? Ко би помислио 2014. године, када је почео стварни рат против Украјине, да ће, осам година касније, ЕУ финансирати набавку оружја за Украјину? Као и увек у историји ЕУ, кризе имају улогу катализатора за промене и реформе у смислу ближе сарадње чланица ЕУ. Тако ће и руски рат у Украјини променити лице ЕУ у целости. Ту историјску прекретницу (нем. Зеитенwенде), треба да схвате земље западног Балкана и да ствари узму у своје руке.

То значи, да убрзају своје напоре и покажу да су спремне за чланство у ЕУ. Западни Балкан требало би да ради брзо и ефикасно на спровођењу важних политичких реформи. Нису то само захтеви ЕУ, већ кључни кораци ка стабилности и просперитету. Тада ће и ЕУ морати да преузме своју одговорност. Све друго, обе стране коштаће пуно. Једино узајамни напор водиће ка јачању целог региона западног Балкана и промовисати стабилност и сарадњу у читавој Европи.

Директор Фондације Конрад Аденауер за Србију и Црну Гору