Да се боље чујемо

Шефови држава, премијери и министри морају бити свесни да економске промене не могу успешно спровести сами – без отвореног дијалога са представницима бизниса и уважавања искуства оних којих се промене тичу и који ће их спроводити. Наравно, користи има и привреда: од смањења трошкова и административних баријера до услова пословања који подстичу нове пословне захвате. Први корак у спровођењу ове ОЕЦД-ове препоруке, коначно је, и у време кад економисти упућују на потребу убрзања микрореформи у приватном и јавном сектору, предузео министар економије и регионалног развоја Млађан Динкић, оснивањем Пословног савета свог министарства, у коме је окупио челне људе 32 компаније: и велике и мале, и произвођаче текстила и намештаја, и софтвераше, и банкаре, и трговце, извознике и увознике, из Београда, али и из Гуче и Тутина. И још и представнике Савета страних инвеститора и домаћих привредничких удружења. Уз званично саопштено обећање да ће Савет заседати једном месечно – да сусрет није у стилу досадашње праксе "само једном и никад више".

Мада је протеклих дана очекивано суочен са питањима зашто је позвао баш те а не неке друге компаније, уз спреман одговор да листа није затворена, али да је постојећа проверена, бар кад је о ревносном извршавању пореских и других обавеза према држави реч, мора се признати да министар Динкић ништа ексклузивно није урадио, што већ не познаје пракса развијеног и транзиционог света. Само што је ту праксу дијалога институционализовао и код нас, па сада привредници не морају појединачно да лобирају (мада то наравно није ни забрањено ни искључено), него да на Савет дођу и донесу своје, гранске или ставове удружења, кажу шта им смета, предложе шта би требало променити, чују и другачија мишљења. Уз, наравно, отворену могућност да за месец дана своје предлоге понове, ако им аргументација није побијена, а ништа није урађено. Или би бар тако требало да буде.

Сем ОЕЦД-а и Светска и Европска банка указују на потребу дијалога као начина премошћавања јаза између владиног и приватног сектора, посебно присутног у раним транзиционим фазама, за идентификовање приоритета при доношењу реформских стратегија и спровођењу реформских корака. Бизнисменима таква комуникација омогућава схватање реформских потеза и утицај на доношење прописа, а држави да процени реакције привреде на предложене прописе и лакше откривање кључних проблема са којима се пословни свет суочава.

У САД, Канади, Великој Британији и Аустралији консултације са представницима бизниса посебно у припреми нових законских решења је уобичајено. Светска банка и ФИАС су помогли да се створе посебни пословни савети као тела за везу јавног и приватног сектора, рецимо у Летонији и Јерменији, што је, процењују, дало добре резултате.

Иако се сматра да је влада одговорна за отварање према бизнису, стручњаци за менаџмент увиђају и потребу да се фирме боље организују формирањем посредничких група које ће преносити њихове ставове јавном сектору и сарађивати са владом. Сугеришу и успостављање контаката са свим нивоима јавне управе, посебно унапређивање веза између бизниса и локалних органа власти. Јер, како неко рече, не може цела привреда ићи код министра и разговарати са њим о изменама неког закона, а још је опасније да се закони мењају и мере доносе према потребама једне фирме на темељу блиских односа власника или менаџера са појединим министрима, на шта ни Србија није имуна.

На српској сцени за сада се издваја неколико асоцијација послодаваца које се појављују као партнер влади у разговорима о економским питањима. Привредна комора је и даље најмасовнија, због обавезног чланства, задржавајући позицију из претходног периода и привилегију да јој се јединој, најчешће уочи утврђивања коначног предлога законски текстови достављају како би се о њима расправљало на коморским одборима. Наравно, друго је питање рејтинга и стварног утицаја коморе на владу.

Последњих година на сцену излазе и нова удружења послодаваца, попут Клубa "Привредник", Асоцијације менаџера Србије и од пре неколико месеци и Удружења корпоративних директора, израсло из Асоцијације акционарских друштава. Значајну улогу у јачању правог партнерства бизниса и државне администрације у свим транзиционим земљама имале су стране фирме са искуством пословања у тржишним економијама које се послујући на једном тржишту врло брзо организују. Оне влади и те како могу да помогну својим, предлозима и сугестијама за унапређење пословног амбијента, али и домаћим колегама учећи их вештинама комуникације са властима. То је и у Србији потврдио Савет страних инвеститора.

Наравно, формирањем Пословног савета Министарства економије, отвара се нови канал комуникације који би требало да допринесе јачању партнерства два сектора. Први предуслов је да заиста савет редовно заседа, а резултат ће зависити пре свега од добре воље и представника привреде и државе да једни друге добро чују и једни другима помогну. За почетак, како је саопштено, поље заједничког рада биће реформа прописа.