Између подвига и његове варљиве дражи

Сама по себи победа против ИМТ-а није оно чиме ће Партизан да се дичи у својој фудбалској историји. Међутим, када се губи с 2:0, па се победи с 3:2, онда је то подвиг за препричавање с колена на колено макар био остварен и против тима рекреативаца.

Такав преокрет треба да буде компас да се исплови кад се споје небо и море, громобран кад громови парају ваздух, тајни пролаз за излазак из безнађа... То је најочигледнија потврда да заиста никада не треба да се баци копље у трње, да се помири са судбином, да се не верује у себе...

Чудо у Заплањској улици заслужује да буде светионик не само Партизану, него свима у фудбалу, да увек негде гори светло спаса. Да надахњује да и у стварности све може да се преокрене као у бајкама.  Да вреди да се изгара до последњег атома наде, чак и кад изгледа да се срећа ородила с противником.

Али, сваки подвиг има и варљиву драж. Под водопадом победничке страсти ум може толико да се усковитла да се његове капи одвоје од тока и усамљене врло брзо испаре или распрше на обали. Буду ли се „црно-бели” дивили сами себи због тога како су се извукли из понора ка коме су клизили упашће у клопку прекривену  ловорикама убраним на крову Тржног центра „Стадион”. Лешкарење на облацима, тако изазовно, поготово сада када је предах у првенству, па нема ничега што би ограничавало маштин узлет, по ко зна који пут би се завршило болним падом о ледину.

Неизмерно би било корисније да уместо разбацивања тријумфализмом, који већ почиње да зрачи, завире у себе и разјасне зашто је дошло до тога да умало сами себе покопају. После силних лекција (довољне су само овогодишње) опет су пали на испиту. Вукић и Коџић су били сами као духови у казненом простору кад су дали голове. Како је то могуће? Матни напад Нордсјеланда у Београду је почео Османовим проигравањем петом с аут-линије и, после неколико додавања својих саиграча, он га је и завршио, јер је његов чувар у црно-белом заборавио да је кренуо у потеру баш за њим.

Целе године Партизан улази у утакмице некако неопредељен, уздржан и тек када му се то обије о главу крене на све или ништа. Јурио је резултат у Бачкој Тополи, онда код куће против Нишлија, затим и против Ивањичана када су изједначили, а у недељу када је дебитант у лиги стекао фору од два гола. Да се не подсећа на то како је прошао у Азербејџану и Данској. У реваншу је на пенале престигао Сабах, а Нордсјеланд се није ни усудио да гони.

Тек у последњим тренуцима у недељу Партизаови играчи су показали да умеју да изведу вишепотезну нападачку акцију (Натхо-Николић-Салдања-Николић) и поткопају згуснуту противничку одбрану. До сада су у овој сезони циљ погађали углавном као усамљени осветници у филмовима.

Прекаљенијој екипи и са више самопоуздања од ИМТ-а вероватно голуб не би одлетео са гране, а о врапцу у руци да се и не говори. Али, то не мења начин на који Партизан треба да иде ка свом циљу. Он мора да буде тај, који ће да намеће своју вољу на игралишту, да не чека да му вода дође до гуше.

На разним нивоима у клубовима се чињенице тумаче онако како им одговара. Када противник има већи буџет онда се то истиче као његова недостижна предност. Како онда да се објасни да је Партизан кроз иглене уши прошао против Сабаха ако је тачан податак из азербејџанских медија да играчи њиховог тима на тржишту вреде 11,23 милиона евра, а  „црно-бели” чак 39,25!? Или да се после пораза од 5:0 у Данској спомињу два пенала и аутогол уз прећуткивање колико стопроцентних шанси противник није искористио.

Да се његови Партизанови играчи нису разгоропадили против ИМТ-а кад је ђаво већ почео да односи своје, по свему судећи би се јадиковало за оних неколико милиметара због којих није признат Стојковићев гол. Али, не треба да се трага за олакшавајућим околностима, него да се истини погледа у очи, да се успеси не преувеличавају, а грешке прећуткују.