Све страхоте логора у Челебићима

Специјални агенти америчког Министарства за унутршњу безбедност, у кући у Бостону, 17. маја, ухапсили су Кемала Мрнџића због, како се наводи у оптужници, коришћења на превару стеченог пасоша САД. И то за нас можда и не би била важна вест да није било рата у Босни и Херцеговини и логора у селу Челебићи. Наиме, како се наводи у америчкој оптужници, до које је дошла екипа емисије „Експлозив” (ТВ прва, 18.45), Кемал Мрнџић, звани Кемо, имао је улогу стражара у логору Челебићи, општина Коњиц. Да бисмо више сазнали и о њему, а и о овом логору, ауторка Маја Обрадовић упутила се у Босну и Херцеговину, од Сарајева, преко Коњица и Челебића, па све до Вишеграда и Братунца. Њени саговорници били су званичници, али и бивши логораши. Причали су о Кемалу, али и о данима проведеним у логору, о мукама, страховима и о ономе после, као и о томе да ли су данас слободни и како спавају последњих 30 година. Гледаоци „Експлозива” моћи ће да виде како бивши логор изгледа данас, али и како је изгледао тада, када су саговорници Маје Обрадовић били у њему.

‒ Није ми први пут да се бавим темом рата, жртвама, логорима. Пре неколико година радила сам причу о логору Лора у Сплиту и још од тада чувам познанства која сам стекла и информације до којих сам дошла, а које се односе на логор у селу Челебић. У мају, у Америци, ухапшен је Кемал Мрнџић, један од стражара овог логора, и то је био повод да се ова прича после четири године чекања правог тренутка, коначно реализује. И управо зато што је ова тема за многе болна, приступила сам јој као новинар и што бољи истраживач, озбиљно и темељно, али и као човек – каже за „Политику” Обрадовићева која је успела да дође до америчке оптужнице по којој се Кемал Мрнџић терети за лажно представљање, фабриковање своје прошлости, а све у циљу добијања америчког пасоша.

‒ Најјачи утисак су оставили људи који су проводили дане, месеце, затворени у ратном логору и данас, 30 годинана касније, на моје питање да ли су слободни, једногласан одговор је: „Не.” Они су три деценије изван зидина логора, али се у те просторије враћају сваке ноћи, када заспе. Говоре о тортури, мучењима, сексуалним злостављањима и то није све, постоје ствари које су тамо доживели, а неће их никада испричати – приближава нам све страхоте ова ауторка.

Свакој теми се у редакцији „Експлозива”, истиче даље, приступа озбиљно, са пуно истраживања, консултовања са уредницима, колегама. Новинари-истраживачи покушавају да сагледају причу из готово свих углова, било да је она шкатљива или не.

‒ Радећи на овој причи, поред бивших логораша, контактирали смо и институције у Босни и Херцеговини, али и адвоката Кемала Мрнџића, у Америци. Увек је важно да свакоме дамо шансу, да уколико жели, одговори на наша питања – појашњава Обрадовићева.

Свака велика прича отвара низ нових питања, па тако и ова. И управо из ове приче, изродиле су се још две, сазнајемо од наше саговорнице. Једна која се односи на сам логор Челебићи и друга о томе како се трага за људима који се терете за ратне злочине, колико година, деценија прође док неко буде приведен пред лице правде, какве су пресуде, да ли жртве доживе да неко ко их је злостваљао у рату за то буде и кажњен. И те приче моћи ћемо да гледамо у новој сезони емисије „Експлозив”.

А да ли некада осећа и страх?

‒ Више бригу него страх. Бринем, када су овакве приче у питању, да нечим, ненамерно, неком својом реченицом не повредим жртве, у овом случају, људе који су мени веровали и причали ми о најтежим тренуцима свог живота. Бринем и желим да остану увек достојанствени, онакви какве сам их и ја на терену упознала и доживела.

У новој сезони „Експлозива” сазнаћемо и шта је Ајнштајн радио у Србији, и зашто у Босни постоје тетовиране баке. Такође током лета, ова редакција је била вредна, па гледаоцима доноси приче из Румуније, Немачке, Венеције, Аустрије, Хрватске, Македоније. Велике, документарне и приче уз које ћемо и плакати и смејати се.

И за крај, Обрадовићева нам открива да је у овом формату привлачи могућност да приче може да истражи, да размишља и креира.

‒ Најбољи је осећај када урадите једну причу за „Експлозив” и погледате је на крају дана, онда схватите да сте урадили нешто што ће остати иза вас. Некоме сте променили живот, неке приче мењају вас, али свака оставља траг, заувек – закључује Маја Обрадовић.