Sve strahote logora u Čelebićima

Specijalni agenti američkog Ministarstva za unutršnju bezbednost, u kući u Bostonu, 17. maja, uhapsili su Kemala Mrndžića zbog, kako se navodi u optužnici, korišćenja na prevaru stečenog pasoša SAD. I to za nas možda i ne bi bila važna vest da nije bilo rata u Bosni i Hercegovini i logora u selu Čelebići. Naime, kako se navodi u američkoj optužnici, do koje je došla ekipa emisije „Eksploziv” (TV prva, 18.45), Kemal Mrndžić, zvani Kemo, imao je ulogu stražara u logoru Čelebići, opština Konjic. Da bismo više saznali i o njemu, a i o ovom logoru, autorka Maja Obradović uputila se u Bosnu i Hercegovinu, od Sarajeva, preko Konjica i Čelebića, pa sve do Višegrada i Bratunca. Njeni sagovornici bili su zvaničnici, ali i bivši logoraši. Pričali su o Kemalu, ali i o danima provedenim u logoru, o mukama, strahovima i o onome posle, kao i o tome da li su danas slobodni i kako spavaju poslednjih 30 godina. Gledaoci „Eksploziva” moći će da vide kako bivši logor izgleda danas, ali i kako je izgledao tada, kada su sagovornici Maje Obradović bili u njemu.

‒ Nije mi prvi put da se bavim temom rata, žrtvama, logorima. Pre nekoliko godina radila sam priču o logoru Lora u Splitu i još od tada čuvam poznanstva koja sam stekla i informacije do kojih sam došla, a koje se odnose na logor u selu Čelebić. U maju, u Americi, uhapšen je Kemal Mrndžić, jedan od stražara ovog logora, i to je bio povod da se ova priča posle četiri godine čekanja pravog trenutka, konačno realizuje. I upravo zato što je ova tema za mnoge bolna, pristupila sam joj kao novinar i što bolji istraživač, ozbiljno i temeljno, ali i kao čovek – kaže za „Politiku” Obradovićeva koja je uspela da dođe do američke optužnice po kojoj se Kemal Mrndžić tereti za lažno predstavljanje, fabrikovanje svoje prošlosti, a sve u cilju dobijanja američkog pasoša.

‒ Najjači utisak su ostavili ljudi koji su provodili dane, mesece, zatvoreni u ratnom logoru i danas, 30 godinana kasnije, na moje pitanje da li su slobodni, jednoglasan odgovor je: „Ne.” Oni su tri decenije izvan zidina logora, ali se u te prostorije vraćaju svake noći, kada zaspe. Govore o torturi, mučenjima, seksualnim zlostavljanjima i to nije sve, postoje stvari koje su tamo doživeli, a neće ih nikada ispričati – približava nam sve strahote ova autorka.

Svakoj temi se u redakciji „Eksploziva”, ističe dalje, pristupa ozbiljno, sa puno istraživanja, konsultovanja sa urednicima, kolegama. Novinari-istraživači pokušavaju da sagledaju priču iz gotovo svih uglova, bilo da je ona škatljiva ili ne.

‒ Radeći na ovoj priči, pored bivših logoraša, kontaktirali smo i institucije u Bosni i Hercegovini, ali i advokata Kemala Mrndžića, u Americi. Uvek je važno da svakome damo šansu, da ukoliko želi, odgovori na naša pitanja – pojašnjava Obradovićeva.

Svaka velika priča otvara niz novih pitanja, pa tako i ova. I upravo iz ove priče, izrodile su se još dve, saznajemo od naše sagovornice. Jedna koja se odnosi na sam logor Čelebići i druga o tome kako se traga za ljudima koji se terete za ratne zločine, koliko godina, decenija prođe dok neko bude priveden pred lice pravde, kakve su presude, da li žrtve dožive da neko ko ih je zlostvaljao u ratu za to bude i kažnjen. I te priče moći ćemo da gledamo u novoj sezoni emisije „Eksploziv”.

A da li nekada oseća i strah?

‒ Više brigu nego strah. Brinem, kada su ovakve priče u pitanju, da nečim, nenamerno, nekom svojom rečenicom ne povredim žrtve, u ovom slučaju, ljude koji su meni verovali i pričali mi o najtežim trenucima svog života. Brinem i želim da ostanu uvek dostojanstveni, onakvi kakve sam ih i ja na terenu upoznala i doživela.

U novoj sezoni „Eksploziva” saznaćemo i šta je Ajnštajn radio u Srbiji, i zašto u Bosni postoje tetovirane bake. Takođe tokom leta, ova redakcija je bila vredna, pa gledaocima donosi priče iz Rumunije, Nemačke, Venecije, Austrije, Hrvatske, Makedonije. Velike, dokumentarne i priče uz koje ćemo i plakati i smejati se.

I za kraj, Obradovićeva nam otkriva da je u ovom formatu privlači mogućnost da priče može da istraži, da razmišlja i kreira.

‒ Najbolji je osećaj kada uradite jednu priču za „Eksploziv” i pogledate je na kraju dana, onda shvatite da ste uradili nešto što će ostati iza vas. Nekome ste promenili život, neke priče menjaju vas, ali svaka ostavlja trag, zauvek – zaključuje Maja Obradović.