Изузетност

Срећа да је цео случај под контролом председнице Фонда за политичку изузетност Соње Лихт, јер ствар нагиње ка изузетности. Зато је драгоцено да је неко врло квалификован у овом тренутку на месту председника Управног одбора Куће. И да није (као неки малодушни који су се у старту препали тешког посла – завођења демократије) одустала од рада у Управном одбору на самом почетку, само зато јер су схватили да „они то не могу”. Чуј, не могу? А како она и може и хоће?

Сада, када се ствар закомпликовала, постаје јасно како је важно имати такве стручњаке.

А ствар се, потпуно непотребно, закомпликовала зато што чак и међу извршиоцима демократије има оних који не разумеју демократску процедуру. Једино се тако може објаснити зашто је Јован Симић, предстaвник демократске власти, уопште захтевао смену главног уредника „Политике”. Он је, како нам је објаснила председница УО у свом саопштењу, донео у УО захтев за смену, усмено, исто онако како га је и добио од руководства компаније, што ће рећи од директора „Политике”.

Члановима УО, људима од интегритета који су по ступању на дужност својим каријерама гарантовали да они неће учествовати ни у каквим чисткама (јер се о њима спекулисало од изборне ноћи у којој је председник Тадић најавио промене у медијима) овај усмени захтев учинио се недовољно демократским, па су га одбили. Не, смена неће бити, рекоше.

Али, како онда? Шта како – биће конкурс.

За шта конкурс, питали су, вероватно, присутни чланови УО (они који нису присуствовали нису питали).

Па, конкурс за избор главног уредника „Политике”.

Сами замишљајте како су се ствари даље одвијале.

Дакле, о изузетности идеје о конкурсу довољно говори и то што је сви нису одмах схватили. Зато се, ваљда, десило да је, пошто је УО објавио да покреће иницијативу за расписивање конкурса на захтев директора „Политике”, директор „Политике” Срђан Јанићијевић, све демантовао. Он је јавности рекао да руководство није тражило никакав конкурс. Тога се они нису сетили. Што, морам да приметим, и није неки плус за менаџера.

И остало већ знате.

Медији се дохватили приче о смени, стотине читалаца се накачило на Интернет и кренуло да засипа протестима „Политикин” сајт, не дају да се смени, хоће на демонстрације. Било је чак и оних непромишљених претњи да ће престати да купују „Политику” ако дође до смене, не схватајући да тако не помажу уредници којој је УО, поред свих похвала о професионализму и доприносу што је унапредила лист, једино замерио што нема већи тираж.

Осећајући да је тренутак политички изузетан, председница УО је поново преузела ствар у своје руке и тако написала саопштење у коме је објаснила шта је посреди. Да нема смене него конкурса, да је у једном тренутку било – или смена или конкурс – и да су се они одлучили за конкурс. Па, ко не би у тој ситуацији. Е, а када се заврши конкурс, директор ће, по процедури, да постави новог уредника, а редакција ће да каже шта мисли о њему. Било би идеално да се и они сложе, када је већ ствар овако лепо завршена.

А Јован Симић више да не преноси поруке, нека шаље курира. Неког који познаје демократску процедуру и не прима поруке на уво. Ма, да се ја питам, ишао би он мени због ове збрке на конкурс.

А, да, и уредник кога неће да смене може да се јави на конкурс када га не смене. Јер, то не може ако га смене. Мислим, није се дешавало. Додуше, пре се нису дешавали ни конкурси. Пре је било, кад смењују, пошаљу човека у пензију, затвор, за амбасадора, или га убију.

И ту ниси могао ништа. Ниси могао да се јавиш на конкурс. То стварно јесте напредак. Помислите само шта би сад Ћурувија дао за један овакав конкурс.