Да ли свет улази у спиралу раста плата и цена

Инфлација пада свуда у свету, а с друге стране присутан је притисак радника за повећање плата. Другим речима, они траже да им се надокнади пад куповне моћи коју су поскупљења проузроковала.

Зараде се повећавају спорије од цена и њихово увећање касни. У зони евра су прошле године реално пале за око пет одсто, тако да су повећани притисци запослених да се плате увећају како би надокнадили изгубљену куповну моћ. Очекује се да ће радници зоне евра у наредне две године настојати да врате вредност зарада на претпандемијски ниво, што би значило да плате треба да се повисе за 14 одсто до краја 2025.

Међутим, ако компаније пребаце ово повећање на потрошаче преко виших цена својих производа, висока инфлација ће трајати дуже него што се предвиђа, наводе аналитичари.

Намеће се питање да ли ће настати спирала раста цена и плата. На овим просторима постоји поприлично искуство са инфлацијом и сви знају да се цене никада нису вратиле на пређашњи ниво, а стандард грађана „враћен” је повећањем плата.

Милан Недељковић, декан Факултета за економију, финансије и администрацију (ФЕФА), каже да, ако се плате повећавају када је инфлација на врхунцу, то ће јој дати још већи стимуланс. Поента сузбијања инфлације је да се смањи агрегатна тражња, а она се умањује тако што ће кредити бити скупљи и што ће грађани, нажалост, реално имати мање новца. Идеја је да када инфлације уђе у мирније токове да тада притисак на тражњу који може доћи од раста плата буде мањи.

„Најгора комбинација је да се зараде повећавају аутоматски са инфлацијом. Тада никада нећете сузбити инфлацију. Али ако имамо ситуацију да је инфлација дошла на низак и стабилан ниво и да нема инфлационих очекивања, онда треба да уследи повећање плата како би грађани одржали животни стандард”, сматра Недељковић.

Кључна ствар је временско „слагање” поменутих момената, али и стање на тржишту рада. У ранијим случајевима високих инфлација постојао је вишак на тржишту рада тако да су послодавци имали јачу преговарачку моћ да не морају да повећавају плате. Другим речима, било је довољно квалитетних кадрова који су прихватали да раде под тим релативно нижим реалним зарадама. Данас је другачија ситуација да су тржишта рада доста напрегнута, нема вишка у многим секторима па зато преговарачка моћ запослених у односу на компаније постаје већа. Сад радник може да каже ако нећете да ми повећате плату има ко хоће и ја одлазим код другог послодавца. Тога није било осамдесетих година прошлог века када је постојала спирала раста зарада и цена, а сада се јасно види да је ситуација другачија. То даје додатну дозу неизвесности колико ће се брзо инфлација сузбити, сматра овај економиста.

Михаило Гајић, програмски директор истраживачке јединице Либека (Либертаријански клуб), наводи да када се каже да инфлација пада то значи да цене расту спорије него раније.

„Међутим, оне се неће никада вратити на пређашњи ниво. То је нека основа економије. Кад имамо монетарни импулс као што је пуштање новца у оптицај имаћемо инфлацију и раст цена. Оне ће се зауставити у неком тренутку, али се неће вратити уназад, већ ће остати на том неком новом нивоу”, објашњава Гајић.

Напомиње да, када неко време постоји овако висока инфлација, она се урезује у наше рационално очекивање да ће ње бити и ове и наредне године. Онда радници покушавају да добију већу плату. Једино се разликује систем одређивања зарада по земљама. У неким постоје јаки синдикати као у Француској, али има и оних где су централизовани механизми одређивања плата слабији као у САД и Шведској. Зато повећање нема свуда исте ефекте.

„Раст зарада ће пратити стање у економији. То зависи од тога да ли привреда то може да плати, али и од појединачног стања на тржишту рада. Стање по земљама је различито. У Немачкој је, на пример, незапосленост ниска, али је у Шпанији и Италији двоцифрена”, каже Гајић.

Подсећа да је осамдесетих година прошлог века, када смо имали ту велику инфлаторну спиралу плата и цена, у европској привреди био велики утицај државе на пословање. Постојале су читаве индустрије које су биле национализоване од челичана, бродоградилишта, телекомуникација, а синдикати су на националном нивоу били јачи. Онда је управо њихова моћ повећања зарада изнад инфлације изазивала ту спиралу. Тада је не само привреда, већ и држава морала да се задужује. Буџетски дефицити били су високи шест, седам одсто БДП-а сваке године и то је било нормално у Британији и Француској. Сада је систем другачији. Мање је великих компанија, синдикати су слабији, приватизовани су системи који су били под државном контролом и самим тим је смањена могућност изазивања те спирале. И зато Гајић сматра да до тога неће доћи.