Крај једне ере

Милош Старовић је човек интернационалног искуства и занимљиве биографије. Рођен у Сарајеву, одрастао у Београду, касније као стипендиста Универзитета Бокони у Милану, дипломирао и магистрирао међународну економију. Каријера га је потом одвела у Швајцарску, где је докторирао на Универзитету Сен Гален. Живео је и у Москви и Лондону, а од Брегзита адреса му је у Паризу. Говори енглески, италијански, руски и француски језик. Он је инвестициони банкар и гостујући предавач на неколико европских универзитета, а издавачка кућа „Клио” је недавно објавила његову прву књигу „Крај једне ере: од економске интеграције до изолације Русије”.

На једноставан и пријемчив начин пишете о комплексним догађајима који су обликовали ваш живот и каријеру, али и читаву нашу епоху. Зашто сте се определили за форму аутобиографског приказа, а не за научну студију или неки други стручни жанр?

Када дуго радите у финансијама, схватите да која год научна студија се напише, то се у пракси заврши другачије јер много тога зависи од економских параметара, утицаја политике, геополитике, културе, друштва... За овај жанр сам се определио јер сам осећао да је историја пуно тога „спаковала” у овом периоду. Генерација миленијалаца којој припадам сведочила је периоду интегрисаности земаља попут Русије у токове глобализације и глокализације, али и тектонским дешавањима као што су светска економска криза 2008, анексија Крима 2014. године, Брегзит 2016, затим пандемија вируса корона, и на крају инвазија на Украјину. Зато сам сматрао да је много релевантније описати лична искуства и дати сведочанство сутона једног и рађања новог света.

Како је Русија прошла пут од глокализације културе до изопштавања оног највреднијег у руској култури за време инвазије на Украјину?

Не тако давно веома је било популарно и престижно купити карту за руска позоришта или балет који је гостовао у Лондону, Паризу, Берлину... Данас то није случај. Десио се потпуно супротан феномен. Људи не желе да посећују такве догађаје јер се боје осуђивања и поистовећивања са том културом. То је штета, јер је потребно наћи нит која раздваја геополитичка дешавања од културних вредности. Чујем да је ситуација у Русији веома сложена, да је на делу цензура и да је велики број глумаца отишао у Берлин где организују импровизоване сцене. Али свакако то није престижно као што је било пре пет или десет година.

Прошле године смо сведочили култури изопштавања на разне начине, од уклањања руске вотке са полица у продавницама и менија у ресторанима у Њујорку и Лондону, до тога да су познатој оперској певачици Ани Нетребко отказали ангажман у Метрополитен опери. Када разгаварате с неким на Западу о томе, обично чујете да су очекивали већу јавну осуду инвазије од стране уметника пореклом из Русије који су прилично резервисани у том смислу. Они сматрају да би јавна осуда значила уплитање у политику. Укратко, догодило се планетарно неразумевање по питању очекивања од културе.

Пишете да су светски медији докторирали маркетинг. Каква је улога медија у обликовању јавног мњења према Русији?

Када постоје међународна економска, технолошка и културна сарадња, земља је присутнија у медијима и то на позитиван начин. До анексије Крима 2014. године, Русија је потпуно била интегрисана у токове светске привреде, културе и друштва. У тој, претходној ери, постојала је одлична размена знања и то са земљом која се први пут отворила после пада гвоздене завесе. Крајем двехиљадитих, Москва је била европска престоница, а данас то више није. Руски језик је изгубио значај за пословне односе и стратешку важност за пословну заједницу.

После анексије Крима, слика у медијима је одражавала дистанцирање од Русије, али био је остављен простор да се ситуација може променити. Од прошле године, нажалост, антагонизам према Русији се проширио на велики део планете. Бојим се да ће све ово трајати веома дуго, без обзира на ратна дејства за која се надамо да ће се брзо завршити. Процес изолације и изопштавања Русије ће трајати док у неком тренутку не наступи почетак нове ере.