Kraj jedne ere

Miloš Starović je čovek internacionalnog iskustva i zanimljive biografije. Rođen u Sarajevu, odrastao u Beogradu, kasnije kao stipendista Univerziteta Bokoni u Milanu, diplomirao i magistrirao međunarodnu ekonomiju. Karijera ga je potom odvela u Švajcarsku, gde je doktorirao na Univerzitetu Sen Galen. Živeo je i u Moskvi i Londonu, a od Bregzita adresa mu je u Parizu. Govori engleski, italijanski, ruski i francuski jezik. On je investicioni bankar i gostujući predavač na nekoliko evropskih univerziteta, a izdavačka kuća „Klio” je nedavno objavila njegovu prvu knjigu „Kraj jedne ere: od ekonomske integracije do izolacije Rusije”.

Na jednostavan i prijemčiv način pišete o kompleksnim događajima koji su oblikovali vaš život i karijeru, ali i čitavu našu epohu. Zašto ste se opredelili za formu autobiografskog prikaza, a ne za naučnu studiju ili neki drugi stručni žanr?

Kada dugo radite u finansijama, shvatite da koja god naučna studija se napiše, to se u praksi završi drugačije jer mnogo toga zavisi od ekonomskih parametara, uticaja politike, geopolitike, kulture, društva... Za ovaj žanr sam se opredelio jer sam osećao da je istorija puno toga „spakovala” u ovom periodu. Generacija milenijalaca kojoj pripadam svedočila je periodu integrisanosti zemalja poput Rusije u tokove globalizacije i glokalizacije, ali i tektonskim dešavanjima kao što su svetska ekonomska kriza 2008, aneksija Krima 2014. godine, Bregzit 2016, zatim pandemija virusa korona, i na kraju invazija na Ukrajinu. Zato sam smatrao da je mnogo relevantnije opisati lična iskustva i dati svedočanstvo sutona jednog i rađanja novog sveta.

Kako je Rusija prošla put od glokalizacije kulture do izopštavanja onog najvrednijeg u ruskoj kulturi za vreme invazije na Ukrajinu?

Ne tako davno veoma je bilo popularno i prestižno kupiti kartu za ruska pozorišta ili balet koji je gostovao u Londonu, Parizu, Berlinu... Danas to nije slučaj. Desio se potpuno suprotan fenomen. Ljudi ne žele da posećuju takve događaje jer se boje osuđivanja i poistovećivanja sa tom kulturom. To je šteta, jer je potrebno naći nit koja razdvaja geopolitička dešavanja od kulturnih vrednosti. Čujem da je situacija u Rusiji veoma složena, da je na delu cenzura i da je veliki broj glumaca otišao u Berlin gde organizuju improvizovane scene. Ali svakako to nije prestižno kao što je bilo pre pet ili deset godina.

Prošle godine smo svedočili kulturi izopštavanja na razne načine, od uklanjanja ruske votke sa polica u prodavnicama i menija u restoranima u Njujorku i Londonu, do toga da su poznatoj operskoj pevačici Ani Netrebko otkazali angažman u Metropoliten operi. Kada razgavarate s nekim na Zapadu o tome, obično čujete da su očekivali veću javnu osudu invazije od strane umetnika poreklom iz Rusije koji su prilično rezervisani u tom smislu. Oni smatraju da bi javna osuda značila uplitanje u politiku. Ukratko, dogodilo se planetarno nerazumevanje po pitanju očekivanja od kulture.

Pišete da su svetski mediji doktorirali marketing. Kakva je uloga medija u oblikovanju javnog mnjenja prema Rusiji?

Kada postoje međunarodna ekonomska, tehnološka i kulturna saradnja, zemlja je prisutnija u medijima i to na pozitivan način. Do aneksije Krima 2014. godine, Rusija je potpuno bila integrisana u tokove svetske privrede, kulture i društva. U toj, prethodnoj eri, postojala je odlična razmena znanja i to sa zemljom koja se prvi put otvorila posle pada gvozdene zavese. Krajem dvehiljaditih, Moskva je bila evropska prestonica, a danas to više nije. Ruski jezik je izgubio značaj za poslovne odnose i stratešku važnost za poslovnu zajednicu.

Posle aneksije Krima, slika u medijima je odražavala distanciranje od Rusije, ali bio je ostavljen prostor da se situacija može promeniti. Od prošle godine, nažalost, antagonizam prema Rusiji se proširio na veliki deo planete. Bojim se da će sve ovo trajati veoma dugo, bez obzira na ratna dejstva za koja se nadamo da će se brzo završiti. Proces izolacije i izopštavanja Rusije će trajati dok u nekom trenutku ne nastupi početak nove ere.