Кристијан Шмит у босанским кривинама

Да ли ће немачки грађанин Кристијан Шмит у понедељак стиснути петљу да крочи на тло Републике Српске и ризиковати да буде ухапшен и враћен на другу страну ентитетске границе одакле је и дошао? Речено биће и учињено, уверава јавност Милорад Додик. Један од бројних представника Берлина у Босни, по имену Мануел Сарацин, промптно је реговао већ у среду (06. септембар): „Немачка то неће дозволити.” И сада је на нама да докучимо како то „неће дозволити” или како ће спречити. Чисто технички.

Могао би да заобиђе полицијске патроле на магистралним путевима па се ушуња на неком шумовитом делу међуентитетске границе, али би тек онда испао не само понижен него и смешан. Да уђе под борбеном пратњом специјалаца Бундесфера, који би ушли у оружани сукоб са локалном полицијом, то би тек био скандал у корист властите штете. Најмудрије би му било да и не покушава да излаже понижењу ни себе ни своју земљу ни колекивни Запад, те да се држи територије ФБиХ, иако га и тамо све теже подносе.

А и да се, рецимо, уз помоћ опозиционих јатака пробије у дубину територије Српске, поставља се питање шта би тамо радио. Могао би да се хеликоптером безбедно спусти у неку базу ЕУФОР-а и одржи састанак са неким „другосрбима” (пандан другосрбијанцима) на тему како дохакати Додику, коју јалово разглабају већ готово двадесет година. А онда се разиђу свак на своју страну: упорни Швабо задоваљан што ће у сарајевским медијима бити тријумфално објављено да је умакао Додиковој потери, а они трљајући дланове што ће опет бити нафаке из западних фондова за развој демократије и људских права.

Шмит и Додик такорећи дневно доносе драматичне одлуке и један их другом поништавају, те тако удруженим снагама све брже и све даље гурају БиХ у ћорсокак. Постоје бар три битне разлике међу њима. Додик је демократски изабрани председник републике, а Шмит се лажно представља као в. п. УН у БиХ. Затим, док Шмит неовлашћено ради на томе да дубоко подељено друштво стрпа у унитарну државу, дотле је за Додика БиХ нежељени државни оквир Републике Српске и нужно зло. Најзад, Додик се стриктно држи „слова Дејтона”, а Шмит флуидног „духа Дејтона” па и нема потребу да чита одредбе међународног споразума, конкретно Анекса 4, или Устава БиХ.

Одлуке тог бившег немачког мининстра и несуђеног в. п. у актуелном својству иностраног туристе на привременом боравку у Сарајеву, у Бањалуци напросто игноришу. Али, не лези враже, и активно узвраћају и сваку његову одлуку појединачно поништавају. Не чини то више само председник него и влада и скупштина и „Службени гласник”. А Шмит, опет, да им не остане дужан, стално проширује списак Срба на црној листи колективног Запада (Додик, Цвијановићева, Вишковић, Стевандић,  Милош Лукић) и прописује све нове и нове мере против Српске (одузимање ентитетских надлежности, отимање природних ресурса, неформалне финансијске санкције), те као сваки спољни непријатељ збија унутрашње редове републике. Какво би тек одушевљење код народа изазвала жива слика Шмита са лисицама на рукама под оптужбом за лажно представљање. Владајући СНСД би на локалним изборима 2024. буквално почистио опозицију.

Начелно гледајући, притисци, уцене, санкције и слична „завртања руку”, уколико не дају резултат, као на пример у Српској, бивају потрошене, губе снагу и ауторитет, постају баналне и више их нико не узима озбиљно. Да се то не би десило, ваља их непрестано појачавати, а онда се стиже до краја слепе улице, и ваља се или зауставити и повући из ћорсокака, или покушати пробој кроз тај зид. Рекло би се да је лажни в. п., иза кога стоји такође лажна „међународна заједница”, догурао до зида, јер је већ потрошио све расположиве методе притиска на Републику Српску. Преостаје још насилно рушење зида на крају ћорсокака инвазијом снага НАТО-а. Но, и то би био апсурдан потез, јер је БиХ под протекторатом и те снаге се већ налазе на терену. Истина, у невеликом броју, али команди није проблем да га увећа.

Шта би то значило? Хапшење председника, премијера, спикера парламента, министара, народних посланика, директора „Службеног гласника”, увођење ванредног стања и иностране војне управе коју би наследили локални колаборационисти и одмах признали Шмита за легалног и легитимног в. п.? Препрека су демократске инстутуције и народ, који и након избора манифестацијама широм републике даје плебицитарну подршку председнику и коалицији окупљеној око СНСД. Алтернативна стратегија колективног Запада за насило пробијање зида на крају слепе улице у коју је забасала, предстаљава третирање БиХ по узору на Украјину. Прокси рат против русофилних Срба преко леђа муслимана Бошњака, што је на неки начин већ виђено од ’92 до ’95. Бошњаци и Немци, осветољубиви због незаборавних пораза, можда се и не би много двоумили, али Американци, који коло воде и рачунају да би се укључили и Русија и Кина, вероватно нису спремни за трећи светски рат, барем до председничких избора у САД. Но, колико је мудро уздати се у њихову памет?

Циркус са 40 оптужница против Трампа сведочи како се понашају код куће према домаћим бунџијама, па макар био и милијардер, бивши председник и вероватни кандидат републиканаца за нови мандат. Додик, у колонијалној БиХ, и то у реметилачком мањем ентитету под протектортом, још је и добро прошао у односу на Трампа. Правосуђе, засебна грана власти која је у представничким системима био симбол независности, изнад прљавих политичких игара, претворено је у батину за растеривање непожељних.

Но, како год да буде, Репубика Српска мора бити спремна и на најгоре сценарије и припремити контрамере, као што су повлачење свих предстаника из заједничких органа, излазак пука РС из Оружаних снга БиХ, преузимање надлежности за правосуђе, излазак полиције на ентитетске границе, општа мобилизација, обраћање Русији и Кини за заштиту итд. Додик је у више наврата изјавио да су све наведене и ненаведене мере спремне да буду усвојене по хитној процедури. За недајбоже, јер колективни Запад је, срећом, склон да, у недостатку нових креативнијих решења, понавља потезе на које Српска већ има уходане одговоре, да корача у месту дубоко у ћорсокаку.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa