Српски Карнеги хол

Са тугом сам прочитао текст на страници „Политике” од 2. септембра, под насловом „Управник Коларца позива градоначелника на договор”. У тексту управник Коларца Александар Пековић наводи све могуће детаље о институцији коју води, укључујући и квадратуру простора. Када је у питању Коларац – то је понижавајуће! Јер о Коларцу знамо све: и да је задужбина Илије Коларца, и да му је концертна дворана отворена 1932. године, и да је акустика у том простору невероватна (па већ деценијама служи Радио Београду као студио за снимање), и да су кроз њу прошли највећи уметници света (чак и Херберт фон Карајан и Зубин Мехта), да дворана има и своје посебне едукативне програме – „Како се слуша музика”, али и да је овде дом Симфонијског оркестра РТС-а, јер тај оркестар други дом нема. Све то знамо, знамо и да боља дворана не постоји у Србији (иако имамо велики Дом Синдиката, па Сава Центар, а имаћемо и дворану Београдске филхармоније), али Коларцу, по акустици и харизми, ниједна није равна.

И онда, на све то, долази информација да запослени у тој институцији већ месецима не примају плату, а да је за јун један добронамерни члан Управног одбора донирао лична средства! Драги моји, тако се не решава проблем уникатне институције културе у Србији, која никада неће имати премца.

Па, у овој земљи се припрема Експо 2027, отварају се стадиони по унутрашњости вредни и по три милијарде динара, гради се брза пруга до Будимпеште, а у Београду се граде мали и велики метро. И онда ће неко да ми каже да нема средстава да се трајно реши проблем Коларца! То „не пије воду”. Сигурно постоје правни проблеми, јер је реч о Задужбини са својим правилима, али све је решиво. Потребна је само добра воља, схватање шта је то „српски Карнеги хол”. Треба трајно стабилизовати ту институцију (која има и школу страних језика и богату предавачку делатност), вратити Коларцу харизму и неговати је – како та институција заслужује, а приближава се и првој стогодишњици.

Хајде да то прославимо онако како би то волео и Илија Милосављевић Коларац. Заслужује то он, заслужује његова задужбина, а посебно заслужује његова концертна дворана, која је већ деценијама „дом” хиљада Београђана.

Професор Никола Рацков