Државни непријатељ

Специјално за „Политику” од дописника Танјуга из Париза

Бити реакционар је једини начин да се данас буде интелигентан, каже најпознатији савремени француски писац, који је објавио рат културној и медијској елити у својој земљи. Са првим филмом, који је адаптација његовог последњег романа „Могућност једног острва“, и новом књигом, која је до пре неки дан била најбоље чувана тајна јесење књижевне сезоне, Мишел Уелбек је поново усковитлао духове у својој земљи.Најпознатији француски писац је постао најомраженији редитељ у земљи.

„Уелбеков покушај да адаптира свој роман је пропао”, пише „Монд“, прецизирајући да је „скандалозан и провокативан у писању (Уелбек), блед и разочаравајући на екрану“.Ни у другим листовима није прошао боље: „катастрофа“, „претенциозан и досадан“, „’Могућност једног острва’ не заслужује вечност“, неке су од критика које дају тон којим је филм дочекан по појављивању на биоскопском репертоару средином месеца. Ни публика се није показала благонаклоном: једва 15.000 гледалаца је ушло у салу да погледа филм у прве две недеље приказивања.

За Уелбека је ово само још један доказ да има „сувише оних који га мрзе у Француској“, из које је побегао у Ирску (из које су традиционално писци бежали у Француску). „Мој случај је историјски. (…) То нисмо видели још од Русоа. (...) Искрено ме мрзе сви који имају везе са културом у Француској”, примећује параноично у једном од ретких интервјуа, који је за месечник „GQ” са њим направио Фредерик Бегбедер, аутор бестселера „99 франака”, још један скандалмајстор међу француским писцима.„Француска је та која се љути на мене, Французи су агресори”, уверава га Уелбек у замку Дромоленд, близу Шенона, у Ирској, у интервју који је окончан у четири ујутру луцидним опаскама заливеним старим ирским вискијем, попут:„Када дођете у извесне године, треба платити девојке и престати са давањем интервјуа” и „Требало би да се бавим спортом, али што то смара!”

Велики број сународника га заиста доживљава као мизантропа и провокатора, док он себе описује као конзервативног песимисту. Његова је, уосталом, мисао: „Не плашите се среће, јер она не постоји” („Остати жив”), као и констатација да је „људско биће у најширем смислу једна мала животиња, у исто време окрутна и јадна”, али и да је „смисао живота волети”.Због изјаве да је ислам најглупља религија, навукао је својевремено бес муслиманских организација, што га је коштало судског процеса.

Прави разлози за његово разилажење са француском јавношћу леже, међутим, у великој медијској пажњи коју је привукла неауторизована биографија новинара Денија Демонпиона из 2005. године, због чега је решио да заувек прекине односе са скоро свим медијима у Француској.У тој књизи о њему не баш похвално говори велики број бивших познаника, незадовољних што су се препознали у његовим књигама. Њима се, уосталом, придружује и његова мајка, у аутобиографској књизи објављеној у мају, која га назива „паразитом” и „преварантом” и поручује му да ће поново проговорити са њим када јој се јавно извини због тога што му је послужила као инспирација за лик мајке у роману „Елементарне честице”. Писац пригодно говори о њој као о „оној старој курви од моје мајке”.

Други разлог је што је после мукотрпне потраге за финансијерима морао да издвоји из свог џепа да би филм био завршен.За разлику од адаптације његових првих романа, „Проширење подручја борбе” и „Елементарне честице”, Уелбек није желео да другима препусти екранизацију књиге коју је сам назвао својим ремек-делом.  

Уелбек је и редитељ и сценариста, што није потпуно изненађујуће када се има у виду да је завршио филмску школу „Луј Лимијер”, пошто је баталио позив инжењера агрономије.

С овим филмом Уелбек наставља традицију француских писаца који су пренели своја дела на велики екран, попут Жана Коктоа, Ромена Гарија, Александра Жардена или Енкија Билала, који је своје стрипове претворио у филмове.Уз књигу и филм, „Могућност једног острва” је постала и песма на албуму Карле Бруни, однедавно Саркози („Још се није појавила мајица, али радимо на томе”, каже Уелбек).

У духовитом опису њиховог првог сусрета, док „Карлита” још није била прва дама Француске, Уелбек пише да је било „неминовно” да дође до ове песме, јер му је једном девојка која је радила у неком женском листу рекла да ће пре или касније имати нешто са Карлом Бруни.

(/slika2)Његова благонаклоност према жени француског председника не лежи само у томе што „сви воле лепе девојке”, већ и што је „и она дошла у ситуацију да буде критикована, односно омражена, ‘медијска мета’”, попут њега .

„Она сада живи на врху, где су могућности ограничене”, каже писац готово сетно.

Слично се изражава и о Саркозију, доследан провокацији, чија је мета париски интелектуални миље у кафеима на булевару Сен Жермен, познатији као „кавијар левица”.

„Волим Саркозија”, каже о председнику омраженом у овим круговима, иако га никад није срео. „Шта? Није требало то да кажем? Ви не волите Саркозија? Не би требало волети га? Не знам, нисам у току”, чуди се.

На питање да ли је издао своје младалачке идеале, када тако говори о председнику који је поборник ултралибералног капитализма, аутор текста „Последња одбрана од капитализма” из 1996. године признаје уз смех: „Да, потпуно”, додајући да је „увек био конзервативац” и да се „противио променама”.

Ако се остави на страну његова уобичајена спрдња са свим што је „политички коректно” из угла интелектуалне елите, за Уелбеков књижевни свет су „важне личне приче, сексуалност, ствари попут тога. Политика није много важна”.

Провокација је и књига чије објављивање најављено за 8. октобар, а о којој се већ говори као о скандалу јесење књижевне сезоне.Пошто је средином јуна директор Уелбекове издавачке куће „Фламарион” Тереза Кремизи најавила излазак књиге коју је представила као књижевни догађај, са почетним тиражом од 150.000 примерака, не откривајући имена аутора, најразличитије гласине су заустављене прошле недеље, пошто је објављено да је реч о књизи коју су у четири руке писали Уелбек и Бернар-Анри Леви.

Књига се пригодно зове „Државни непријатељи” и састављена је од преписке коју су водили од јануара до јула ове године. Најконтроверзнији француски писац и најмедијатизованији француски есејиста су се пре тога само једном срели. „Све нас, што се каже, раздваја, осим једне ствари, фундаменталне: ми смо, и један и други, појединци вредни презира”, пише Уелбек у одломцима на корицама књиге које је издавач пустио у јавност.

„Могу да објашњавам на све могуће начине: само ћу погоршати свој положај буржоаског ниткова који ништа не зна о социјалним питањима и који се интересује за проклете овог света како би се боље медијски представио”, пише са своје стране филозоф са лежерно откопчаном кошуљом, чији је текст са недавног путовања по Грузији исмејан у неким листовима у стилу „како мали Ђокица види рат”.

Идеја за ову књигу је била Уелбекова. „Тражио је саговорника и нашао га је у Бернар-Анрију Левију. Њих двојица су се слабо познавали”, прецизирала је Кремизијева, заустављајући најневероватнија нагађања о коаутору књиге, међу којима су се помињали Карла Бруни, Фредерик Бегбедер и Лионел Жоспен.Два писца ће, између осталог, покушати да обједине своје непријатеље, што ће сигурно допринети великом успеху књиге. Француска књижевна јавност се спрема за још једну велику полемику на помолу.

Уишчекивању ове књиге не треба изгубити из вида Уелбекову констатацију да је „бити реакционар данас једини начин да се буде интелигентан”.