Сергејев сплитски твит хит

Лето се ближи крају и многи који су одмор провели на мору враћају се у Београд оптерећујући га преко сваке мере аутомобилима и утисцима. Уз себи својствену фуртутму, с хрватског приморја вратио се и познати локални и регионални глумац и српски Зеленски у покушају ‒ Сергеј Трифуновић. Његов повратак обележен је твитер ватрометом који ће, а не путешествије глумчево, бити тема овог текста.

Од многих који су одмор провели на хрватском приморју могу се чути углавном лепи утисци, а за разлику од претходних година новине су ретко извештавале о непријатним догађајима попут сурвавања аутомобила у море. Истина, понеки аутомобил с београдским таблицама је и ове године завршио у мору, али Егејском ‒ гуран махнитом снагом урагана „Данијел”. Међутим, као што је познато, није вест када пас уједе човека, већ када човек уједе пса.

Управо један пас је повод настанку ове приче. Реч је о Милету ‒ немачком овчару који је у друштву свог власника летњи дан проводио на сплитској плажи Кашјуни. Проблем је био у томе што се Миле играо на плажи на којој то није дозвољено без корпе и повоца. Касније ће се испоставити да је то био иницијални али не и кључни проблем и да би штета за Сергеја била куд и камо мања да је и сам имао некакву корпу и да га је неко држао на повоцу.

Какогод, оно што се из регионалних медија могло разазнати јесте да је једна, по Сергејевим речима, луда жена пријавила органима реда назочност распојасаног Милета на плажи па су они по пријави интервенисали. Не зна се тачно како се тужени мушкарац упознао с менталним стањем тужитељке, нити зашто је након интервенције редарственика он завршио код судије за прекршаје, али је логично закључити да је и са женом и са органима имао њему својствен вербални окршај који је с њихове стране окарактерисан као вређање, односно уједање за срце.

Прича даље има свој кривудави ток у чије се рукавце нећемо завлачити, а чији је епилог ‒ бар за сада, глоба од хиљаду и пет стотина евра и забрана уласка у земље ЕУ, Норвешку, Исланд и Лихтенштајн у трајању од годину дана. Оставимо сада овог талентованог глумца поганог језика његовој судбини, а пажњу преместимо на коментаре који су се поводом овог случаја појавили у јавној сфери.

С обзиром на то да немам потребу да по сваку цену о свему износим став и дајем суд и овде ћу се уздржати од личног коментара. Посебно из разлога што догађај сам по себи и не заслужује веће јавно узбуђење, јер се сличне ствари дешавају многим људима не само у Хрватској већ и у Србији или било где у свету када стицајем околности, или гоњени својим карактером, дођу у сукоб са системом и његовим мање или више безличним и безочним представницима.

Прича о односу система и појединца коју је до савршенства испричао Кафка у роману „Процес” била би сасвим прикладна као оквир за разумевање и овог случаја да му сам Трифуновић својим јавним наступом није дао други правац. Сетимо се, уосталом, како је лане Новаку Ђоковићу забрањен улазак у Аустралију или голготе коју су пролазили Асанж и Сноуден када су дошли у сукоб са америчким системом. Наравно, далеко од тога да се Сергеј Трифуновић на било који релевантан начин може поредити са Ђоковићем, али реакције јавности указују да његов случај отвара многа питања.

Како се десило да је овај случај, како је приметила једна твитерашица, од шетње пса без повоца у две реченице ескалирао до Францетица и Блајбурга; Да ли губитак хиљаду и по евра боље отвара очи другосрбијанцима него Јасеновац и Олуја? Да ли овај случај доказује да су Срби, без обзира на унутрашње политичке разлике напросто Срби? Требају ли Срби уопште да иду у Хрватску на море? Да ли је Хрватска правна држава у мери да националност нема везе са третманом који државни органи имају према прекршиоцима закона? То су само нека од питања која су директно или индиректно поставили коментатори овог случаја и која директно или индиректно говоре о њиховим политичким позицијама.

Ако се по страни оставе коментари у којима се сеири над Трифуновићевом судбином због његовог карактера, као и они у којима се расправља о држању паса на повоцу и Милетовом карактеру, већина коментара, дакле, има јасан политички тон, што онда и сам случај чини политичким.

Посебно замешатељство, у том смислу, представља чињеница да је Трифуновић етнички Србин, а политички и културно припада ономе што је Ћирјаковић означио термином аутошовинизам, док већина оних који се са њим идентификују, назива друга Србија. То је утицало да коментари нису поларизовани за Сергеја и против њега, већ се преливају на широкој палети где се мешају националистичке и грађанистичке боје као и никад недремане антивучићевске опсервације. На основу ових коментара не би требало, нити је могуће, судити о распрострањености различитих погледа, али довољно је то што они указују на њихово постојање.

Оно што у читавом овом случају збуњује јесте готово драконска казна остракизма која изгледа несразмерно прекршајима као што су држање пса без повоца и вербално вређање службених лица. Збуњујућа је и Трифуновићева потреба да сплитске полицајце пореди с црнолегионарима познатим по извршењу масовних злочина над српским цивилним становништвом. Овакво непримерено поређење вређа не само сплитске полицајце већ и жртве усташког режима, а и здрав разум јер какав год да је третман имао у станици из ње је изашао жив и здрав. Чак и политичком аналфабети, а не политичару који је спреман да буде председник државе овакви гафови свакако не могу случајно да се омакну, па остаје нејасно шта је тиме требало да се постигне. На све то нејасан је и контекст у коме се у том бизарном случају помињу Вучић и Пленковић.

Било како било, Трифуновић ће наредну изборну годину провести у Србији. Осим глуме, сигрурно је да ће се бавити и политиком. Сада је питање на који начин и у којој мери ће ореол мученика, који је наменио себи трпећи, како сам каже, психофизичку тортуру од стране наследника Јураја Францетића утицати на његов политички имиџ и рејтинг у политичким играма које се захуктавају у Србији?Речник мање познатих страних речи и израза

Назочност ‒ присуство

Редарственик ‒ полицајац

Професор на Филозофском факултету у Београду