Терористи и породичне драме

Од нашег специјалног извештача
Сан Себастијан, 26. септембра – Да ли је само случај хтео да се светска премијера филма „Метак у глави” Хаимеа Гонзалеса, догоди баш на дан када је у Баскији поново експлодирала подметнута бомба – питали су, међусобно се надгласавајући, шпански новинари.

Повишена температура на конференцији за новинаре поводом новог провокативног дела овог шпанског редитеља (аутор је и филмова „Las horas del dia” и „La soledad”), које је уврштено у трку за „Златну шкољку”, изазвана је чињеницом да се Гонзалес у „Метку у глави” чак „дрзнуо” да баскијског терористу представи као човека – обично људско биће, са обичним, или боље рећи, уобичајеним дневним навикама. Гонзалесов филмски јунак је већ средовечни мушкарац који ујутро доручкује, купује новине на киоску, пије кафу са пријатељима, обилази бившу жену и дете, разговара са адвокатима, иде на журку са пријатељима, води љубав са једном женом, одлази увече на спавање. Рекло би се да се ништа неуобичајено не догађа у његовом животу – само мале, неважне, свакодневне ситуације, све до тренутка када прима телефонску поруку, седа са два човека у ауто, прелази француску границу и убија два члана локалне цивилне гарде.

И то је све у филму који много више од приче плени и интригира редитељским поступком. Наиме, Гонзалес се определио за „неми” филм. Једини звук који се чује јесте бука уличног саобраћаја и удаљени жамор, нема дијалога, монолога, било каквог артикулисаног људског гласа, а свака сцена снимљена је иза стакла (оног са прозора, врата, излога...), кроз које камера, попут немог сведока, све бележи и све види. Као да Гонзалес својим сународњацима поручује – ако сте глуви, нисте слепи, проблем је ту и можда му ваља прићи на другачији, људскији начин. Како било, тек овај филм је на 56. сансебастијанском фестивалу најдрастичније поделио мишљења...

Готово унисоно сагласје о лепоти филмског израза, топлини и хуманости приче, изазвао је филм „Креће се” јапанског редитеља Хироказуа Кореа Еде. Хироказуов филм је право сентиментално, дводневно путовање кроз сложене међусобне односе чланова више генерација једне јапанске, докторске породице, која се у кући остарелих родитеља окупља једном годишње, на дан погибије најстаријег сина. Хироказу готово „филигранском” техником израђује портрет дифункционалне породице чији су чланови међусобно ипак чврсто повезани љубављу, али и ситним лажима и тајнама. Изврстан и духовит и дирљив филм. Ни филмови „Пандорина кутија” турске редитељке Јасим Устаоглу, ни „Лајлин рођендан” палестинског редитеља Рашида Машаравија не остављају гледаоца равнодушним. „Пандорина кутија” је топла прича о деци која схватају да једни о другима толико мало знају тек када их изненадни нестанак старе мајке (изврсна улога времешне Циле Челтон), негде на обалама Црног мора, поново окупља у родној кући, док је „Лајлин рођендан” духовита али и потресна, живописна прича из свакодневице једног бившег палестинског политичара који је после губитка посла постао таксиста што се бори са свакодневним хаосом и у граду и у сопственом животу.

Смех је изазвао „монтипајтоновски” комичан и ироничан филм „Луиз-Мишел” белгијских редитеља Беноа Делепена и Гистава Керверна, у којем су јунаци радници једне фабрике, праве људске карикатуре, који планирају да убију свог шефа. Симпатично „откачен” филм.

Дакле, филмови у овогодишњој конкуренцији Сансебастијанског фестивала и више су него солидни, те ће жири на челу са америчким редитељем Џонатаном Демијем, имати сасвим угодан посао. Фестивал је и иначе приредио мини-ретроспективу Демијевих филмова, међу којима је, осим недавно виђеног „Рејчелино венчање”, и филм „Манџуријски кандидат” који ће бити приказан сутра увече у здању Курсал у знак почасти глумици Мерил Стрип којој ће Деми уручити награду „Доностија” за изузетан допринос светском филму.