Живот у дому за старе

Моји синови пожелели су да им пишем о мом животу у дому за старе, где тече већ трећа година. Млађи син Влада то је усмено рекао, а Ива, старији, и писано изразио. Своје сведочанство делим и са читаоцима „Политике”.

Одавно, протеком више месеци, Цаки из дома, из круга сталног особља, најави могућност да се повремено, сагласно правилима, накратко (после короне), уз пратњу, може изаћи из дома. Он је главни и једини набављач у Дому, који обезбеђује живот свих нас, не само кприсника, већ и свих других. То свакодневно обавља аутомобилом. У дому је бројно особље, на челу с директором: сарадници – виша медицинска сестра, медицинско особље и више „медицинки”, неговатељице, хигијеничарке. По потреби и други. Ту је и социјални радник, образовани стручњак за разне потребе свих у дому, као и главни сарадник директора – одговорни администратор који помаже и делује у оквиру овлашћења директора.

Сви ми – корисници и особље – живимо у заједници, делећи своју судбину с другима. Како су услови за све исти, такав је и наш живот. А он је више задат и нужан, а мање слободан избор. То знамо и тако се и осећамо.

Можда је намера мојих синова да сазнају о животу свог оца у дому произашла баш из такве ситуације. Посебно знајући какав је његов живот био у породици од десеторо. А он, отац – сада је сам.

Распад породице због изненадног трагичног одласка супруге, мајке, снахе, баке, на пут без повратка. Корона је узе. Оба сина с породицама (осморо) одоше у свет. Отац није могао издржати сам.

Уз пуну сагласност, осами се у дому. Није могао да остане у стану у којем се, с породицом – светињом над светињама – живело, кућило и стварало пуних 55 година.

Оде у дом, чекајући судњи час да се придружи својој животној сапутници.

Дани долазе и пролазе. Живот у њима скоро је исти. Ноћи су дуге. Спава се и сања. Дани никако да прођу. Дружења мало, посебно због природе корисника – старост, болест. Често помислим: спава се и једе. Мало је активности. Дању доминира исхрана: доручак, ручак, вечера. Две ужине. Хране је довољно и квалитетна је.

Цветно двориште мами, по лепоти и пространству. Ко се њиме шета? Само покретни. А таквих је мало. На прсте да се изброје. Већина је непокретна – у кревету, у колицима. О њима се непрекидно стара особље. Без медицинских сестара и неговатељица њихов живот је немогућ. Физички и психички. И дању и ноћу. У свако доба. Евентуална „шетња” у колицима. Исхрана без помоћи – немогућа. Борба за сваковрсно оспособљавање је непрекидна. Уз обострану жељу и помоћ – има резултата. Напредак у оспособљавању видљив је у изразу задовољства, посебно осмехом и захвалношћу.

Самоћа је присутна скоро код сваког. Недостатак породичног живота. Болест сваковрсна. Присутни су сазнање, искуство и свест да је, и поред тешкоћа, „домски живот” не само нужан, већ и прави и неопходан избор у старости за немоћне и болесне, како би живот у позним годинама био подношљивији.

Вратимо се повременим изласцима из дома. Жеља присутна и, уз одређене услове, остварива. Накратко. На неколико сати. А можда и дуже.

И деси се и то – кратак излаз из Дома.

Цаки, о коме већ рекох неколико речи, главни је поборник и организатор да неке од нас покретних изведе из Дома.

Иако он то радо чини, због бројних обавеза такви „излети” су ретки. Све потребе, баш све, он обезбеђује. И то сваки дан. Конкретни изласци су „узгредни”. Тако беше и у мом случају.

Рече, неки дан, у пролазу, јер је увек у журби: у петак који први дође идемо „на гирице, нагласи. Позната угоститељска радња. Није далеко.

И тако би.

Ауто брекће, за непуних двадесетак минута стижемо. Десет сати. У хладовини угледног локала наручујемо гирице. Наглашавамо: реш, сланкасте. Пиће.

Док не стигне наруџбина, разгледамо језерце. Бистра вода, око обале зеленило, милина гледати.

Стижу гирице, читава камара у великом овалу. Зар је могуће да ћемо нас двојица све ово појести? Румене се. А тек хлеб... Сомун, на парчиће исечен. Румен као ружа.

Хрскаве и сланкасте гирице маме. Не журимо, уживамо једући и пијуцкамо. Више нисмо у дилеми да ћемо све „смазати” с изузетним апетитом и задовољством.

Тако је и било. Сити и расположени захваљујемо и обећавамо да ћемо опет доћи.

Вратисмо се у Дом, оста незаборавно сећање.

Љубомир Ив. Јовић,
пензионер, ранији правник