Повратак кадрова из деведесетих

Матковић у НИС-у, Анђелковић у Пошти, Горица Гајевић у Рашки..., препричава јавност Србије под заједничким слоганом о повратку социјалиста на јавну сцену. Спекулише се да ће нови директор Поште бити Зоран Анђелковић, да би Душан Бајатовић требало да води „Србијагас”, а да ће на челу Управног одбора ЕПС-а бити Милорад Јакшић некадашњи директор ПТТ-а или Душан Матковић бивши директор „Сартида” (упамћен по томе што је 1991. године позвао присталице Слободана Милошевића са контрамитинга на Ушћу да оду на митинг у центру Београда и обрачунају се са студентима), да социјалисти међу својима траже петорицу нових амбасадора. Са овог списка једино је Анђелковић кратко рекао да се не изјашњава и да три-четири месеца не даје изјаве и да неће да прича о томе.

Бранко Ружић, председник ИО СПС-а, каже да се по медијима свашта објављује и да тек треба да се утврде квоте по којима ће се партијски кадрови наћи на функцијама у јавним предузећима и институцијама. По његовом мишљењу кадрови су важнији од квота јер они могу пропусте и неправилности којих је било да сведу на минимум. „То ће се договорити у догледно време, а ми ћемо добити оно што нам нормално припада при формирању коалиције. Влада ће прерасподелити места у јавним предузећима, а ми ћемо се заложити да не буде феудализације и императивно водити рачуна да кадрови имају све што је потребно за обављање функције како би дали допринос јавном интересу а пре свега интересу грађана”, додао је Ружић.

О именима и функцијама Ружић није хтео да говори, што ће оставити простор даљем лицитирању у медијима, као и тврдњама да су се сударили апетити СПС-а и Г17 макар они били засновани само на сећању о њиховом спорењу око места председника Скупштине и броју министара у влади.

Зоран Стојиљковић политиколог каже да је „повратак социјалиста” разумљив уколико је последица њиховог коалиционог аранжман са Демократском странком. „Ако је тако договорено онда је нормално да ће попунити један део места. То некоме може да се свиђа или не али корак је направљен. Само треба видети да ти кадрови немају превише негативног пртљага из прошлости. „До сада је само ЛДП због ’негативног пртљага’ био против именовања Зорана Балиновца за државног секретара. Он је у две Коштуничине владе радио у министарству правде, а сматра се да је радио на законима о ванредном стању, информисању и универзитету које је опозиција 1998. године сматрала уводом у отворену диктатуру.

На годишњицу избора 24. септембра 2000. године огласила се само Социјалдемократска унија Жарка Кораћа која је подсетила да се данас „неки од најгорих кадрова Слободана Милошевића систематски постављају на важне државне функције” оценивши да ће грађани на следећим изборима „одбацити такво понашање” и показати да желе демократску Србију.

Стојиљковић  каже да је очито да су се социјалисти окуражили јер су добили демократску легитимацију уласком у власт. Он тако објашњава захтев бившег председника Југославије Зорана Лилића да му се омогуће бенефиције које му припадају по Закону о председнику републике из 2007. године. Лилић је ову привилегију одбио прошле године, а сада је затражио да му влада додели канцеларију. Лилић каже и да влада треба да процени колико он може да помогне држави својим великим искуством.

Пре него што се Лилић осмелио да понуди своје услуге, Горица Гајевић некада генерални секретар СПС -а постала је јавни правобранилац. Именовали су је без расправе одборници Скупштине општине Рашка, у којој СПС има већину. Њих 25 било је за, а шест одборника из ДС су били уздржани. Овај избор је изазвао велику пажњу јавности а Гајевићева је рекла да је њен избор стручно питање и да нема везе са политиком. Одбила је сваку могућност да прихвати било какву страначку функцију, рекавши да је она само један од 160 јавних правобранилаца у Србији.

Пре њеног именовања је Миле Илић шеф нишких социјалиста, оптуживан 1996. да је организовао крађу гласова на изборима, ушао у скупштину и спремао се за место градоначелника, иако је пре 12 година отишао са тог места под притиском демократа.

Под слоганом „повратак социјалиста” је и промоција књиге Барака Обаме кандидата за председника Америке „Смелост наде” коју је објавио Горан Перчевић некада председник младих социјалиста а сада је директор „Интеркомерца”. Наводи се и да му је у том послу помогао Милорад Весић некада важан кадар Ђинђићевих демократа.

У трагању за кадровима некадашњег режима откривено је да је бивши функционер ЈУЛ-а Срђан Смиљковић, својевремено и директор ПТТ-а, остао да ради у њој. И да је Драган Томић и даље директор „Симпа”  кога су обилазили и председник и  премијер. У кадрове социјалиста нису уписивани Мирослав Мишковић, Милан Беко и Данко Ђунић иако су били у владама које је правио Слободан Милошевић, а значајнији капитал стекли под влашћу СПС-а. Првој двојици су радикали и ДСС приписивали велику улогу у наговарању социјалиста да се приволе Тадићевим демократама.

Ивана Анојчић