Боја која је скупља од злата

Предање каже да је Стефан Немања (свети Симеон) вођен божјом вољом и очаран природом око реке Студенице одлучио да на једанаестом километру узводно од места где се она улива у Ибар сагради гробну цркву за своју породицу и посвети је пресветој Богородици. Црква је завршена 1186. године, а данас у овом бисеру српске средњовековне српске архитектуре почивају мошти светог Симеона, његове жене Анастасије и њихова два сина – кнеза Вукана и Стефана Првовенчаног. Мошти најмлађег Немањиног сина, светог Саве, који је био старешина манастира од 1207. до 1217. године, спаљене су на Врачару. Свети Сава је у Студеници основао прву школу и болницу у Србији, а овде је написао и прво књижевно дело на српском језику, „Студенички типик”, посвећен животу његовог оца светог Симеона.

Унутрашњост цркве је живописана 1208. и 1209. године. Фреске са жутим и златним словима потичу из тог времена, док су фреске са белим словима обновљене у 16. веку. Најпознатија, „Студеничко распеће”, једна је од најлепших фресака српске средњовековне уметности, поред „Белог анђела” из Милешеве и „Успења пресвете Богородице” из Сопоћана.

-----------------------------------------------------------

Вила божанске Ромуле

(/slika2)Можда је најјезгровитији опис Феликс Ромулијане, археолошког локалитета недалеко од Зајечара који се нашао на Унесковој листи светске баштине, дао покојни професор др Драгослав Срејовић. Тај опис гласи – богата шкриња која блиста у својој величанственој усамљености. И она то заиста јесте. Кад човек крочи кроз њену капију, преплави га осећај дивљења и мистичности, осети се, чак, помало као уљез кога из неког небеског прикрајка посматрају божански цар и његова мајка Ромула. Од ње заправо и почиње цела прича о Феликс Ромулијани. Предање каже да је ова варварка, можда и паганска свештеница, пребегла с леве на десну страну Дунава и ту се удала за сељака са којим је 250. године добила сина Максима.

Будући цар је био снажан, леп и изузетно храбар младић кога је управо због ове последње особине приметио Диоклецијан, усинио га, оженио својом кћерком Валеријом и прогласио за савладара.

-----------------------------------------------------------

Духовно благо у раскоши природе

(/slika3)Пространа зелена зараван, украшена разноврсним дрвећем и бујном вегетацијом, обдарена плодним земљиштем и бистром водом која извире свуд наоколо, са једне стране излази на кристално чисту реку, док је са друге, западне, окружују високе, стрме литице планина… Ово је место заиста изузетно погодно за манастир, забележио је почетком 15. века Григорије Цамблак, аутор „Житија светог Стефана Дечанског“.

Богоугодна раскош природе коју је овако описао игуман манастира Високи Дечани, и једноставна, складна лепота самог здања, задужбине славних српских краљева, очарали су, до дана данашњег, и многе друге духовнике, али и уметнике, владаре и обичне људе, путнике намернике. Манастир је 2004. сврстан на листу светске културне баштине и налази се под заштитом Унеска. У образложењу је наведено да су његове фреске „један од највреднијих примера такозване ренесансе Палеолога у византијском сликарству“ и „драгоцен запис о животу у 14. веку“.

Изградња Високих Дечана је почела 1327. године у питомој удолини крај реке Бистрице, испод планинског масива Проклетија, између Пећи и Призрена, дугогодишње престонице династије Немањића, под ктиторством краља Стефана Уроша III Дечанског. После његове смрти започето дело наставио је његов син, цар Душан, и достојно га окончао 1335. године.

Црква Христа Сведржитеља у Високим Дечанима спада међу највеће и најлепше грађевине средњовековне Србије. Уз цркву су саграђени и конаци са монументалном заједничком трпезаријом. У непосредној близини подигнута је и болница.