Boja koja je skuplja od zlata

Predanje kaže da je Stefan Nemanja (sveti Simeon) vođen božjom voljom i očaran prirodom oko reke Studenice odlučio da na jedanaestom kilometru uzvodno od mesta gde se ona uliva u Ibar sagradi grobnu crkvu za svoju porodicu i posveti je presvetoj Bogorodici. Crkva je završena 1186. godine, a danas u ovom biseru srpske srednjovekovne srpske arhitekture počivaju mošti svetog Simeona, njegove žene Anastasije i njihova dva sina – kneza Vukana i Stefana Prvovenčanog. Mošti najmlađeg Nemanjinog sina, svetog Save, koji je bio starešina manastira od 1207. do 1217. godine, spaljene su na Vračaru. Sveti Sava je u Studenici osnovao prvu školu i bolnicu u Srbiji, a ovde je napisao i prvo književno delo na srpskom jeziku, „Studenički tipik”, posvećen životu njegovog oca svetog Simeona.

Unutrašnjost crkve je živopisana 1208. i 1209. godine. Freske sa žutim i zlatnim slovima potiču iz tog vremena, dok su freske sa belim slovima obnovljene u 16. veku. Najpoznatija, „Studeničko raspeće”, jedna je od najlepših fresaka srpske srednjovekovne umetnosti, pored „Belog anđela” iz Mileševe i „Uspenja presvete Bogorodice” iz Sopoćana.

-----------------------------------------------------------

Vila božanske Romule

(/slika2)Možda je najjezgrovitiji opis Feliks Romulijane, arheološkog lokaliteta nedaleko od Zaječara koji se našao na Uneskovoj listi svetske baštine, dao pokojni profesor dr Dragoslav Srejović. Taj opis glasi – bogata škrinja koja blista u svojoj veličanstvenoj usamljenosti. I ona to zaista jeste. Kad čovek kroči kroz njenu kapiju, preplavi ga osećaj divljenja i mističnosti, oseti se, čak, pomalo kao uljez koga iz nekog nebeskog prikrajka posmatraju božanski car i njegova majka Romula. Od nje zapravo i počinje cela priča o Feliks Romulijani. Predanje kaže da je ova varvarka, možda i paganska sveštenica, prebegla s leve na desnu stranu Dunava i tu se udala za seljaka sa kojim je 250. godine dobila sina Maksima.

Budući car je bio snažan, lep i izuzetno hrabar mladić koga je upravo zbog ove poslednje osobine primetio Dioklecijan, usinio ga, oženio svojom kćerkom Valerijom i proglasio za savladara.

-----------------------------------------------------------

Duhovno blago u raskoši prirode

(/slika3)Prostrana zelena zaravan, ukrašena raznovrsnim drvećem i bujnom vegetacijom, obdarena plodnim zemljištem i bistrom vodom koja izvire svud naokolo, sa jedne strane izlazi na kristalno čistu reku, dok je sa druge, zapadne, okružuju visoke, strme litice planina… Ovo je mesto zaista izuzetno pogodno za manastir, zabeležio je početkom 15. veka Grigorije Camblak, autor „Žitija svetog Stefana Dečanskog“.

Bogougodna raskoš prirode koju je ovako opisao iguman manastira Visoki Dečani, i jednostavna, skladna lepota samog zdanja, zadužbine slavnih srpskih kraljeva, očarali su, do dana današnjeg, i mnoge druge duhovnike, ali i umetnike, vladare i obične ljude, putnike namernike. Manastir je 2004. svrstan na listu svetske kulturne baštine i nalazi se pod zaštitom Uneska. U obrazloženju je navedeno da su njegove freske „jedan od najvrednijih primera takozvane renesanse Paleologa u vizantijskom slikarstvu“ i „dragocen zapis o životu u 14. veku“.

Izgradnja Visokih Dečana je počela 1327. godine u pitomoj udolini kraj reke Bistrice, ispod planinskog masiva Prokletija, između Peći i Prizrena, dugogodišnje prestonice dinastije Nemanjića, pod ktitorstvom kralja Stefana Uroša III Dečanskog. Posle njegove smrti započeto delo nastavio je njegov sin, car Dušan, i dostojno ga okončao 1335. godine.

Crkva Hrista Svedržitelja u Visokim Dečanima spada među najveće i najlepše građevine srednjovekovne Srbije. Uz crkvu su sagrađeni i konaci sa monumentalnom zajedničkom trpezarijom. U neposrednoj blizini podignuta je i bolnica.