Римовање титоизма и национализма

Кад је Јосип Броз Тито 8. маја 1980. похрањен на доминантном дедињском вису ретко ко је очекивао брзи прекид загробне политичке тишине.

Драматургија југораспадања, симболички и кибернетички, почела је распадом електроенергетског система СФРЈ (8. децембра 1980), а у пролеће следеће године уследио је удар на најотровнијој, националистичкој фреквенцији. Активирана су, по самодисциплини и масовности, два најразорнија шовенска концепта, албански и хрватски.

У бољшевичкој идеологеми, класни и национални принцип су безнадежно умршени, па је проглашена догма да свака нација има „право на самоопредељење укључујући и право на отцепљење”. Баш овом синтагмом, то право апострофира Устав СФРЈ из 1974. у првој реченици првог пасуса првог параграфа својих Основних начела.

Граничне линије међу осам ентитета са атрибутима државе биле су уставно легитимизоване и исцртане као на купонима у „Политикином Забавнику”, фалило је само стандардно упутство: „овде исећи”.

Од 11. марта до 3. априла 1981. на Косову и Метохији трају студентски протести који прерастају у масовне побуне у највећим градовима покрајине, па се у сузбијање нереда укључује и ЈНА са тенковима. Међу слоганима демонстраната истичу се „Косово република”, „Албанци смо, а не Југословени” и „Уједињење са Албанијом”.

Кад су 27. новембра 1968. године избиле масовне демонстрације Албанаца који су тражили „Републику Косово”, после само 29 дана, 26. децембра 1968. Скупштина СФРЈ је усвојила 7. уставни амандман којим се из имена покрајине брише реч Метохија, као и 18. амандман, којим покрајине добијају Уставни закон, чиме је створена готово потпуна самосталност Војводине и, сад већ Косова, у законској, извршној и судској власти. Амандманом 20. из 1971. покрајине су добиле „суверена права”, а Уставом из 1974. постале су „конститутивни елемент” федерације.

Какву је игру велова играла политичка полиција, најбоље илуструје суђење Реџепу Маћедонцију, дипломираном правнику и некадашњем полицајцу, секретару „марксистичко-лењинистичке комунистичке партије Албанаца у Југославији” који је, према миланском „Еспресу” (6. марта 1983) у судници изјавио да се његова партија не може квалификовати као илегална јер је, каже Маћедонци, деловала још од 1975. ширећи чланство, а од 1978. штампала своје листове с циљем да упозна јавност са својим програмом у којем је главна ставка „Република Косово”.

Маћедонци је био жртва титоистичког тужилачког аксиома по којем кривично одговарају само играчи из другог ешалона, ситуирани испод имунитетског прага, а не и инспиратори, контролори из врхова комитетских пирамида. Савезни јавни тужилац В. Г. Гучетић изјавио је (тршћански „Ил Пиколо”, 3. јун 1982) да неће покренути поступак против смењених косовских и југословенских лидера, Махмута Бакалија („Бакали паше”, каже италијанска новина) и Џавида Ниманија: „Као што нисмо судили Савки Дапчевић-Кучар и Мику Трипалу (вођама маспока) тако нећемо судити ни Бакалију и Ниманију.”

Хрватска национална гибања, језуитски суптилна због појачане сензибилности репресивног апарата, дамарала су у два крака. У првој половини 1981. суђено је тројици већ опробаних политичких робијаша, из секундарне поставе лидера хрватског „масовног покрета”, скраћено „маспока” (1969-1971): Фрањи Туђману, Влади Готовцу и Марку Веселици, екипи појачаној млађахним студентом Доброславом Парагом. Оптужнице против ове четворице дигнуте су углавном због националистичких иступа у западњачкој и хрватској емигрантској штампи. За тужиоце, црвена линија биле су њихове конекције са (про)усташком емиграцијом.

С друге стране, у херцеговачком камењару своју маестралну представу извели су најтврђи играчи, фрањевци. Тамо, у Међугорју, 24. јуна 1981. пред пет девојчица и једним дечаком, пастирима, указала се Госпа. После новинске вести о чуду, већ сутрадан на месту указања сјатило се 30.000 католичких верника (загребачки „Вјесник”, 22. јул 1981). Фра Јозо Зовко, локални жупник, знао је Госпине моћи у политичкој мобилизацији Хрвата, као што је то знао хрватски вођ у Краљевини Југославији др Влатко Мачек, промовишући лозинку „Аве Марија – живјела република”.

Италијански дневник „Коријере дела сера” (22. септембар 1986) оцењује да „свакодневно указивање Мадоне у Југославији”, уз пољску „Солидарношћ”, представља „католички трн у комунистичком свету”.

Стање ствари са национализмом у Југославији резимира Еторе Пета, новинар „Ил Пикола” (3. март 1983): „Економска криза подстиче националистичку кризу, а ова спречава решавање економске. Као да обе кризе стварају вртлог који понире у празнину власти коју је оставила партија у трагању за неким обновљеним ауторитетом...” Еторе даје меру надимања злих сила: „Националистичка грозница, погоршана на Косову, велика у Војводини, јака у Хрватској, неодређена али очигледна у Србији, може се запазити у својој почетној фази чак и у мирној Словенији.”

Албанска и хрватска „фрустрација”, протоком година, тињају у конспирацији, а онда се отвара чудовишно надгорњавање на трансверзали Љубљана‒Београд.

Националистичко варничење између две републике које не граниче и удаљене су стотинама километара, међу којима скоро да нема историјског злопамћења и виктимолошких рачуна, а ухватиле су се, најпре укоштац, па за грла, пластично говори да је само биће титоистичке идеологеме и поретка иницијална каписла југораспадања и провале национализма, шовинизма и ксенофобије. Словеначкој и српској комунистичкој олигархији није сметао недостатак атавизмама, ресантимана или горких, „расположивих залиха историје” да би блокирале једна другу и тако удариле морт-контру Југославији. Словеначко-српске традиционалне посете и манифестације љубави због прихватања словеначких избеглица у окупираној Србији током Другог светског рата, завршиле су најпре у кичу а онда у крви.

Рефлектујући словеначку ендемску ксенофобију, један Словенац, у анкети под насловом „Зашто мрзите Србе?”, одговорио је да је то због комфора Срба који се „свугде (у Југославији) осећају као код своје куће” („Политика”, 9. 12. 1989), а минхенски „Зидојче цајтунг” (4. децембар 1989) иронизује нападно југославистички, мазохистички став српске комунистичке врхушке: „Ако не желиш бити мој брат, разбићу ти главу.”

Покушавајући да апсолвира лудило, италијански писац Енцо Бетица дефинише тај конфликт као „најпарадоксалнију и најневероватнију кризу у Европи” („Ла Стампа”, 5. децембар 1989), а француски радио РФИ (3. 12. 1989) као сукоб „за који ни у историји, ни у реалности нема много упоришта”.

Римовање титоизма и национализма опсервирали су, осамдесетих, и југословенски интелектуалци, нарочито у „Борбиној” серији разговора на тему „партија и интелигенција”.

Тако је писац Мирко Ковач, као социјалнопсихолошког носиоца „нациократије” означио тзв. средњу класу. НИН (25. март 1984), сумирајући акценте многих дискутаната, каже да је та класа „необично набујала и снажна” и да су у питању масе интелектуалаца који су „добро плаћени, лепо ушушкани, и не штрче ни по чему осим по конформизму, ћутању и малограђанштини”.

И словеначка филозофкиња Споменка Хрибар, тумачи да у титоистичком поретку националистичка болест није инфекција већ погонско гориво:

„Класно непријатељство” као (међу)национално непријатељство је карта у игри националних политократија које то непријатељство (према другој, према свим другим нацијама) иницирају зато да на једној страни стекну одређена права (често оправдана) за „своју нацију”, а са друге да задрже недодирљиву власт на свом „терену”. Решење међунационалних спорова и непријатељстава међу југословенским нацијама није, значи, могуће из бољшевичке логике и са њом, јер се управо из те логике рађају, односно у њој се објашњавају (љубљанска „Нова ревија”, бр. 57, 1987).