Rimovanje titoizma i nacionalizma

Kad je Josip Broz Tito 8. maja 1980. pohranjen na dominantnom dedinjskom visu retko ko je očekivao brzi prekid zagrobne političke tišine.

Dramaturgija jugoraspadanja, simbolički i kibernetički, počela je raspadom elektroenergetskog sistema SFRJ (8. decembra 1980), a u proleće sledeće godine usledio je udar na najotrovnijoj, nacionalističkoj frekvenciji. Aktivirana su, po samodisciplini i masovnosti, dva najrazornija šovenska koncepta, albanski i hrvatski.

U boljševičkoj ideologemi, klasni i nacionalni princip su beznadežno umršeni, pa je proglašena dogma da svaka nacija ima „pravo na samoopredeljenje uključujući i pravo na otcepljenje”. Baš ovom sintagmom, to pravo apostrofira Ustav SFRJ iz 1974. u prvoj rečenici prvog pasusa prvog paragrafa svojih Osnovnih načela.

Granične linije među osam entiteta sa atributima države bile su ustavno legitimizovane i iscrtane kao na kuponima u „Politikinom Zabavniku”, falilo je samo standardno uputstvo: „ovde iseći”.

Od 11. marta do 3. aprila 1981. na Kosovu i Metohiji traju studentski protesti koji prerastaju u masovne pobune u najvećim gradovima pokrajine, pa se u suzbijanje nereda uključuje i JNA sa tenkovima. Među sloganima demonstranata ističu se „Kosovo republika”, „Albanci smo, a ne Jugosloveni” i „Ujedinjenje sa Albanijom”.

Kad su 27. novembra 1968. godine izbile masovne demonstracije Albanaca koji su tražili „Republiku Kosovo”, posle samo 29 dana, 26. decembra 1968. Skupština SFRJ je usvojila 7. ustavni amandman kojim se iz imena pokrajine briše reč Metohija, kao i 18. amandman, kojim pokrajine dobijaju Ustavni zakon, čime je stvorena gotovo potpuna samostalnost Vojvodine i, sad već Kosova, u zakonskoj, izvršnoj i sudskoj vlasti. Amandmanom 20. iz 1971. pokrajine su dobile „suverena prava”, a Ustavom iz 1974. postale su „konstitutivni element” federacije.

Kakvu je igru velova igrala politička policija, najbolje ilustruje suđenje Redžepu Maćedonciju, diplomiranom pravniku i nekadašnjem policajcu, sekretaru „marksističko-lenjinističke komunističke partije Albanaca u Jugoslaviji” koji je, prema milanskom „Espresu” (6. marta 1983) u sudnici izjavio da se njegova partija ne može kvalifikovati kao ilegalna jer je, kaže Maćedonci, delovala još od 1975. šireći članstvo, a od 1978. štampala svoje listove s ciljem da upozna javnost sa svojim programom u kojem je glavna stavka „Republika Kosovo”.

Maćedonci je bio žrtva titoističkog tužilačkog aksioma po kojem krivično odgovaraju samo igrači iz drugog ešalona, situirani ispod imunitetskog praga, a ne i inspiratori, kontrolori iz vrhova komitetskih piramida. Savezni javni tužilac V. G. Gučetić izjavio je (tršćanski „Il Pikolo”, 3. jun 1982) da neće pokrenuti postupak protiv smenjenih kosovskih i jugoslovenskih lidera, Mahmuta Bakalija („Bakali paše”, kaže italijanska novina) i Džavida Nimanija: „Kao što nismo sudili Savki Dapčević-Kučar i Miku Tripalu (vođama maspoka) tako nećemo suditi ni Bakaliju i Nimaniju.”

Hrvatska nacionalna gibanja, jezuitski suptilna zbog pojačane senzibilnosti represivnog aparata, damarala su u dva kraka. U prvoj polovini 1981. suđeno je trojici već oprobanih političkih robijaša, iz sekundarne postave lidera hrvatskog „masovnog pokreta”, skraćeno „maspoka” (1969-1971): Franji Tuđmanu, Vladi Gotovcu i Marku Veselici, ekipi pojačanoj mlađahnim studentom Dobroslavom Paragom. Optužnice protiv ove četvorice dignute su uglavnom zbog nacionalističkih istupa u zapadnjačkoj i hrvatskoj emigrantskoj štampi. Za tužioce, crvena linija bile su njihove konekcije sa (pro)ustaškom emigracijom.

S druge strane, u hercegovačkom kamenjaru svoju maestralnu predstavu izveli su najtvrđi igrači, franjevci. Tamo, u Međugorju, 24. juna 1981. pred pet devojčica i jednim dečakom, pastirima, ukazala se Gospa. Posle novinske vesti o čudu, već sutradan na mestu ukazanja sjatilo se 30.000 katoličkih vernika (zagrebački „Vjesnik”, 22. jul 1981). Fra Jozo Zovko, lokalni župnik, znao je Gospine moći u političkoj mobilizaciji Hrvata, kao što je to znao hrvatski vođ u Kraljevini Jugoslaviji dr Vlatko Maček, promovišući lozinku „Ave Marija – živjela republika”.

Italijanski dnevnik „Korijere dela sera” (22. septembar 1986) ocenjuje da „svakodnevno ukazivanje Madone u Jugoslaviji”, uz poljsku „Solidarnošć”, predstavlja „katolički trn u komunističkom svetu”.

Stanje stvari sa nacionalizmom u Jugoslaviji rezimira Etore Peta, novinar „Il Pikola” (3. mart 1983): „Ekonomska kriza podstiče nacionalističku krizu, a ova sprečava rešavanje ekonomske. Kao da obe krize stvaraju vrtlog koji ponire u prazninu vlasti koju je ostavila partija u traganju za nekim obnovljenim autoritetom...” Etore daje meru nadimanja zlih sila: „Nacionalistička groznica, pogoršana na Kosovu, velika u Vojvodini, jaka u Hrvatskoj, neodređena ali očigledna u Srbiji, može se zapaziti u svojoj početnoj fazi čak i u mirnoj Sloveniji.”

Albanska i hrvatska „frustracija”, protokom godina, tinjaju u konspiraciji, a onda se otvara čudovišno nadgornjavanje na transverzali Ljubljana‒Beograd.

Nacionalističko varničenje između dve republike koje ne graniče i udaljene su stotinama kilometara, među kojima skoro da nema istorijskog zlopamćenja i viktimoloških računa, a uhvatile su se, najpre ukoštac, pa za grla, plastično govori da je samo biće titoističke ideologeme i poretka inicijalna kapisla jugoraspadanja i provale nacionalizma, šovinizma i ksenofobije. Slovenačkoj i srpskoj komunističkoj oligarhiji nije smetao nedostatak atavizmama, resantimana ili gorkih, „raspoloživih zaliha istorije” da bi blokirale jedna drugu i tako udarile mort-kontru Jugoslaviji. Slovenačko-srpske tradicionalne posete i manifestacije ljubavi zbog prihvatanja slovenačkih izbeglica u okupiranoj Srbiji tokom Drugog svetskog rata, završile su najpre u kiču a onda u krvi.

Reflektujući slovenačku endemsku ksenofobiju, jedan Slovenac, u anketi pod naslovom „Zašto mrzite Srbe?”, odgovorio je da je to zbog komfora Srba koji se „svugde (u Jugoslaviji) osećaju kao kod svoje kuće” („Politika”, 9. 12. 1989), a minhenski „Zidojče cajtung” (4. decembar 1989) ironizuje napadno jugoslavistički, mazohistički stav srpske komunističke vrhuške: „Ako ne želiš biti moj brat, razbiću ti glavu.”

Pokušavajući da apsolvira ludilo, italijanski pisac Enco Betica definiše taj konflikt kao „najparadoksalniju i najneverovatniju krizu u Evropi” („La Stampa”, 5. decembar 1989), a francuski radio RFI (3. 12. 1989) kao sukob „za koji ni u istoriji, ni u realnosti nema mnogo uporišta”.

Rimovanje titoizma i nacionalizma opservirali su, osamdesetih, i jugoslovenski intelektualci, naročito u „Borbinoj” seriji razgovora na temu „partija i inteligencija”.

Tako je pisac Mirko Kovač, kao socijalnopsihološkog nosioca „naciokratije” označio tzv. srednju klasu. NIN (25. mart 1984), sumirajući akcente mnogih diskutanata, kaže da je ta klasa „neobično nabujala i snažna” i da su u pitanju mase intelektualaca koji su „dobro plaćeni, lepo ušuškani, i ne štrče ni po čemu osim po konformizmu, ćutanju i malograđanštini”.

I slovenačka filozofkinja Spomenka Hribar, tumači da u titoističkom poretku nacionalistička bolest nije infekcija već pogonsko gorivo:

„Klasno neprijateljstvo” kao (među)nacionalno neprijateljstvo je karta u igri nacionalnih politokratija koje to neprijateljstvo (prema drugoj, prema svim drugim nacijama) iniciraju zato da na jednoj strani steknu određena prava (često opravdana) za „svoju naciju”, a sa druge da zadrže nedodirljivu vlast na svom „terenu”. Rešenje međunacionalnih sporova i neprijateljstava među jugoslovenskim nacijama nije, znači, moguće iz boljševičke logike i sa njom, jer se upravo iz te logike rađaju, odnosno u njoj se objašnjavaju (ljubljanska „Nova revija”, br. 57, 1987).