Сликар краљевског имена волео је путовања, бродове и ветрове

Мудраци кажу да треба волети само непролазне ствари и можда је том мишљу био вођен и Милутин Дедић (1935. Шибеник – 2021. Београд), историчар уметности, сликар и публициста, док је писао о српској и светској културној баштини, у делу „Записи с предумишљајем” (у издању РТС-а и „Истине” –и здавачке установе Епархије далматинске).

Овај духовни дневник, збирка путописа, есеја и рефлексија, књига настала по узору на истоимену емисију коју је Дедић имао на Радио Београду 2, на основу историјских чињеница, архивске грађе, предања али и свакодневних опсервација о нашој савремености, показује како је током историје непријатељ уништавао баш оно што је у српском, па и сваком другом народу највредније, а то су духовност и култура, и како су цркве, манастири и споменци неслућеном снагом (и када се мислило да ничега у народу више нема), обнављани правим чудима провиђења и људским умећем. Утисак о трајању, о важности памћења сваког манастира који је обишао, његове градње, рушења у турско време, или у доба светских ратова, као и обнављања; сећање на српске мученике који су прешли албанску голготу код Милутина Дедића прераста у задивљеност, а затим и у љубав према снази живота, који поражава танатос и води у вечност. Тај ерос ухваћен је на сваком од цртежа предела и споменика које је посетио, а чини се као да је стално био на путу. Те слике још више обогаћују ово издање.

„Рано су почели да ми привлаче пажњу људи, њихова дела и трагови које су оставили. Први сачуван запис о томе урадио сам као шеснаестогодишњак 1951. године. Нацртао сам чесму у шибенском Варошу, где сам живео, која је годинама значила живот у том безводном делу града. Сада од ње нема ни трага нити је се ко сећа”, писао је Милутин Дедић.

У више есеја Дедић је писао о својим ходочашћима Хиландару, и сваки пут видео га је на нов начин, а на више места био је уочљив његов бол због онога што се дешава са српским манастирима на Косову и Метохији.

Текст „Откуд краљ у логору”, почиње ауторовим питањем о томе шта би се десило када би неко жицом опасао Цркву Санта Кроче у Фиренци или Катедралу у Сијени, где се налазе дела великих мајстора с почетка 14. века, онако како је опасана Грачаница на Косову и Метохији, налик концентрационом логору. Закључио је да мало кога то узнемирује, а понајмање војнике у саставу КФОР-а.

„КФОР није сачувао Србе од Шиптара који су 4. марта 2004. године харали Косовом и Метохијом. Када сам у септембру 2008. године обишао Грачаницу и још нека места на КиМ, српска насеља заиста су деловала суморно. На срећу, то није угасило сјај и духовну снагу који избијају из ових светиња. И тако, меандрирају злодела са трајним вредностима, која упркос многим невољама ипак остају”, писао је Дедић, погођен и оним што дешава са манастиром Дечани, највећом српском средњовековном сакралном грађевином која је и на Листи светске културне баштине. Супротставио се томе, како је истакао – што „поједини шиптарски историчари неаргументовано тврде да су Дечани саграђени на неком илирском храму и да припадају некаквој албанској православној цркви”. Иначе, 1998. године, Милутин Дедић је за потребе Југомарке урадио две поштанске марке са Дечанима и Грачаницом. Одлазећи из манастира Бањска, 2006. године, двојици немачких војника препоручио је да се врате кући.

„Рекоше ми да још није време за то. Можда су у праву.”

Обилазећи светиње од Кавказа до Хиландара, наше највеће манастире, али и најудаљеније цркве; посетивши Иран, Палестину, Свету земљу, Мароко, Ефес, Троју, велике руске духовне центре, Грузију, Марсељ, Ливорно, Малту…, Дедић се дивио лепоти трајања, укрштају култура, трајности камена. Био је бродски сликар ратне морнарице, боравећи са питомцима Војнопоморске академије на броду „Јадран”, који је 20. јула 2003. године упловио у грчке воде, а око поднева се усидрио између Крфа и острва Видо.

„Припремајући се за ту улогу, осетио сам се обавезним да и ја поштујем Наредбу Врховне команде Војске Србије број 526 од 26. маја 1916. године, у којој се, поред осталог наређује да се на све начине, користећи сва средства, угледни људи и страна јавност одражавају у сталној заинтересованости за нашу војску. Имајући ово у виду, скрећем пажњу на неке детаље који се односе на повезаност Срба и Крфа у Првом светском рату”, писао је Дедић.

У предговору овом издању, Радоман Кањевац приметио је да је природно то што је човек са именом краља, који је саградио највише српских средњовековних храмова, обишао највише манастира и цркава, и да је природно и то што је човек рођен на мору волео путовања, бродове и ветрове. Епископ далматински Никодим написао је да је имао задовољство и радост да са Дедићем у манастиру Крка разговара о истинама наше вере, уметности и естетици, подсетивши и на песму Арсена Дедића „Мој брат”, која каже да је из Далмације отишао „без ријечи, оставио кућу и луку, увијек вољан да да све ни за шта”.

На својим путовањима Милутин Дедић следио је путоказе слободе,  о којима је рекао: „Знамо где нас на крају одведу замршени и неизвесни животни путеви. Али не знамо како и куда да се крећемо, а да не стигнемо поражени, осрамоћени, несрећни. На животним путевима углавном нема путоказа. Ако их има, најчешће нису поуздани. Ипак, чини се да су најпоузданији путокази слободе. Велики писац Егон Ервин Киш, који је прошао пакао Церске и Колубарске битке у Првом светском рату, рекао је да је љубав према слободи малих народа јача од било којег оружја. Е сад, како препознати путоказе слободе? Кад помислимо да смо у томе успели, нађе се неко да их поруши. Али, није лако уништити знамења слободе. Она у свести народа постоје и кад их физички нема.”

Књига Милутина Дедића „Записи с предумишљајем” биће представљена 1. новембра у Галерији РТС-а, уз изложбу његових цртежа, своју прву промоцију имала је у Шибенику и у манастиру Крка, а затим у оквиру 29. Рашких духовних свечаности.