Slikar kraljevskog imena voleo je putovanja, brodove i vetrove

Mudraci kažu da treba voleti samo neprolazne stvari i možda je tom mišlju bio vođen i Milutin Dedić (1935. Šibenik – 2021. Beograd), istoričar umetnosti, slikar i publicista, dok je pisao o srpskoj i svetskoj kulturnoj baštini, u delu „Zapisi s predumišljajem” (u izdanju RTS-a i „Istine” –i zdavačke ustanove Eparhije dalmatinske).

Ovaj duhovni dnevnik, zbirka putopisa, eseja i refleksija, knjiga nastala po uzoru na istoimenu emisiju koju je Dedić imao na Radio Beogradu 2, na osnovu istorijskih činjenica, arhivske građe, predanja ali i svakodnevnih opservacija o našoj savremenosti, pokazuje kako je tokom istorije neprijatelj uništavao baš ono što je u srpskom, pa i svakom drugom narodu najvrednije, a to su duhovnost i kultura, i kako su crkve, manastiri i spomenci neslućenom snagom (i kada se mislilo da ničega u narodu više nema), obnavljani pravim čudima proviđenja i ljudskim umećem. Utisak o trajanju, o važnosti pamćenja svakog manastira koji je obišao, njegove gradnje, rušenja u tursko vreme, ili u doba svetskih ratova, kao i obnavljanja; sećanje na srpske mučenike koji su prešli albansku golgotu kod Milutina Dedića prerasta u zadivljenost, a zatim i u ljubav prema snazi života, koji poražava tanatos i vodi u večnost. Taj eros uhvaćen je na svakom od crteža predela i spomenika koje je posetio, a čini se kao da je stalno bio na putu. Te slike još više obogaćuju ovo izdanje.

„Rano su počeli da mi privlače pažnju ljudi, njihova dela i tragovi koje su ostavili. Prvi sačuvan zapis o tome uradio sam kao šesnaestogodišnjak 1951. godine. Nacrtao sam česmu u šibenskom Varošu, gde sam živeo, koja je godinama značila život u tom bezvodnom delu grada. Sada od nje nema ni traga niti je se ko seća”, pisao je Milutin Dedić.

U više eseja Dedić je pisao o svojim hodočašćima Hilandaru, i svaki put video ga je na nov način, a na više mesta bio je uočljiv njegov bol zbog onoga što se dešava sa srpskim manastirima na Kosovu i Metohiji.

Tekst „Otkud kralj u logoru”, počinje autorovim pitanjem o tome šta bi se desilo kada bi neko žicom opasao Crkvu Santa Kroče u Firenci ili Katedralu u Sijeni, gde se nalaze dela velikih majstora s početka 14. veka, onako kako je opasana Gračanica na Kosovu i Metohiji, nalik koncentracionom logoru. Zaključio je da malo koga to uznemiruje, a ponajmanje vojnike u sastavu KFOR-a.

„KFOR nije sačuvao Srbe od Šiptara koji su 4. marta 2004. godine harali Kosovom i Metohijom. Kada sam u septembru 2008. godine obišao Gračanicu i još neka mesta na KiM, srpska naselja zaista su delovala sumorno. Na sreću, to nije ugasilo sjaj i duhovnu snagu koji izbijaju iz ovih svetinja. I tako, meandriraju zlodela sa trajnim vrednostima, koja uprkos mnogim nevoljama ipak ostaju”, pisao je Dedić, pogođen i onim što dešava sa manastirom Dečani, najvećom srpskom srednjovekovnom sakralnom građevinom koja je i na Listi svetske kulturne baštine. Suprotstavio se tome, kako je istakao – što „pojedini šiptarski istoričari neargumentovano tvrde da su Dečani sagrađeni na nekom ilirskom hramu i da pripadaju nekakvoj albanskoj pravoslavnoj crkvi”. Inače, 1998. godine, Milutin Dedić je za potrebe Jugomarke uradio dve poštanske marke sa Dečanima i Gračanicom. Odlazeći iz manastira Banjska, 2006. godine, dvojici nemačkih vojnika preporučio je da se vrate kući.

„Rekoše mi da još nije vreme za to. Možda su u pravu.”

Obilazeći svetinje od Kavkaza do Hilandara, naše najveće manastire, ali i najudaljenije crkve; posetivši Iran, Palestinu, Svetu zemlju, Maroko, Efes, Troju, velike ruske duhovne centre, Gruziju, Marselj, Livorno, Maltu…, Dedić se divio lepoti trajanja, ukrštaju kultura, trajnosti kamena. Bio je brodski slikar ratne mornarice, boraveći sa pitomcima Vojnopomorske akademije na brodu „Jadran”, koji je 20. jula 2003. godine uplovio u grčke vode, a oko podneva se usidrio između Krfa i ostrva Vido.

„Pripremajući se za tu ulogu, osetio sam se obaveznim da i ja poštujem Naredbu Vrhovne komande Vojske Srbije broj 526 od 26. maja 1916. godine, u kojoj se, pored ostalog naređuje da se na sve načine, koristeći sva sredstva, ugledni ljudi i strana javnost odražavaju u stalnoj zainteresovanosti za našu vojsku. Imajući ovo u vidu, skrećem pažnju na neke detalje koji se odnose na povezanost Srba i Krfa u Prvom svetskom ratu”, pisao je Dedić.

U predgovoru ovom izdanju, Radoman Kanjevac primetio je da je prirodno to što je čovek sa imenom kralja, koji je sagradio najviše srpskih srednjovekovnih hramova, obišao najviše manastira i crkava, i da je prirodno i to što je čovek rođen na moru voleo putovanja, brodove i vetrove. Episkop dalmatinski Nikodim napisao je da je imao zadovoljstvo i radost da sa Dedićem u manastiru Krka razgovara o istinama naše vere, umetnosti i estetici, podsetivši i na pesmu Arsena Dedića „Moj brat”, koja kaže da je iz Dalmacije otišao „bez riječi, ostavio kuću i luku, uvijek voljan da da sve ni za šta”.

Na svojim putovanjima Milutin Dedić sledio je putokaze slobode,  o kojima je rekao: „Znamo gde nas na kraju odvedu zamršeni i neizvesni životni putevi. Ali ne znamo kako i kuda da se krećemo, a da ne stignemo poraženi, osramoćeni, nesrećni. Na životnim putevima uglavnom nema putokaza. Ako ih ima, najčešće nisu pouzdani. Ipak, čini se da su najpouzdaniji putokazi slobode. Veliki pisac Egon Ervin Kiš, koji je prošao pakao Cerske i Kolubarske bitke u Prvom svetskom ratu, rekao je da je ljubav prema slobodi malih naroda jača od bilo kojeg oružja. E sad, kako prepoznati putokaze slobode? Kad pomislimo da smo u tome uspeli, nađe se neko da ih poruši. Ali, nije lako uništiti znamenja slobode. Ona u svesti naroda postoje i kad ih fizički nema.”

Knjiga Milutina Dedića „Zapisi s predumišljajem” biće predstavljena 1. novembra u Galeriji RTS-a, uz izložbu njegovih crteža, svoju prvu promociju imala je u Šibeniku i u manastiru Krka, a zatim u okviru 29. Raških duhovnih svečanosti.