Офанзива на павлаку, кечап, лук…

Градски очеви, тетке, стрине, ујаци и остала многобројна властодржна фамилија, чврсто је решила да за свагда сатре урбанистичку „амброзију”, у вољеном нам граду. Чу, решила – одлучила?! Чу, одлучила – намерила?! Чу, намерила – има идеју?! Чу, идеју – визију?!

Чу, визију – добру вољу?! Чу, само добру, ма, најбољу вољу, али...

Ипак су само људи, а људи шта – греше, дабоме.

Јер, риба, кажу: „смрди од главе”, а глава урбанистичког делиријума свакако нису киосци „брзе хране” на које су, је л’ те, силно ударили.

Или, мож’ бит грешим, верујући да ће пљескарнице страдати невине?!

Од нечег, изгледа, мора да се почне, што није лоше уколико се на томе и не стане, илити, заврши.

За оне са „јефтинијим картама у задњим редовима” да појасним: централне градске општине (а у ниском старту су и остале) најавиле су акцију уклањања хамбургерџиница, и све томе слично, са својих територија. Спрема се, кажу, бескомпромисна офанзива на павлаку, кечап, лук, урнебес и остале прилоге. Дивљу, дивљачку и махниту градњу јоште не помињу... Добро, ценим да су ту прилози далеко богатији, па...

Или је то, тек, тактика да изгладне „криволовце” и надзидаче па да им малаксалим и бледим стану на реп, ко зна?! Тек, што смо јели с ногу – јели смо...

Верујте, немам у власништву нит’ сувласништву ниједан киоск, с тога ни лични интерес да браним тај еснаф. Али, признајем, имам неколико омиљених, који су ту где јесу већ икс-ипсилон времена и баш ништа не сметају, штавише.

Као и кафане (с којима смо умногоме рашчистили) представљају традицију нашег града. Не претерујем, верујте, против сам ругла, ражња и шурења прасета усред престонице, али маса тих локалчића, што су им главе већ на пању, постали су временом неизоставни део нас.

Знате, као некада они пластични киосци ПКБ-а са најукуснијим виршлама и кобасицама што су с оба краја вириле из кајзерица, троугластим јогуртима и мињонима који су се с муком одлепљивали са папирнатих корпица?!

Данас дањи патимо за њима, јер ту није било речи само о клопи.

Били су маузолеји неких лепших времена. Оних клиначких, средњошколских, ил` студентских дана... Колико год се све остало мењало, они су остајали исти, у име свих нас. Баш какви би и ми волели да смо...

Ово је време неких других деривата папкара и копитара, али принцип је исти. И за данашњим киосцима патићемо када их не буде било.

Опет, напомињем, не мислим на силне угоститеље с префиксом „тровач” и њихове лепиње „ко душа”, ал’ прекјучерашња.

Мислим на она места на којима се генерацијски завршавају изласци и подвлачи црта под још једно вече...

На места на која кришом одведете дете да проба „шта је клопа”, али да то не призна мами када га по повратку пита: „Зашто нећеш да ручаш?”

Да, на она места на која отрчите гладни после свадбе и на која одведете госте што су вам дошли из далека... успут им опијено приповедајући о томе шта их чека, као да их водите пред Шумановићево платно...

Због тога, и још много тога, мислим да су ове мале покајнице прерано дошле на ред, ако се, уопште, овде ишта чини по некаквом реду?!

Мислим, има Београд толико пепела који би ваљало да отресе са себе, пре...

Или, можда нема, што ћемо схватити тек пошто сатремо те мале ћумурне немани, чији пад ће подићи довољну прашину да још неко време не видимо ни изнад, ни око себе...

А, има с тог хоризонта штошта занимљивог да се отресе, уколико нам се појмови о „сређивању урбанистичког нереда” дијаметрално не разликују?!