Животно путовање Браце Димитријевића

Прослављени, широм света познати уметник Брацо Димитријевић стиже ускоро у Београд поводом представљања своје аутобиографске књиге „Лувр је мој атеље, улица мој музеј” („Фрактура”, Загреб) у Дворани Културног центра Београда 28. септембра у 19 часова. Поред аутора о књизи ће говорити песникиња Милена Марковић, као и уредник издавачке куће „Фрактура” Сеид Сердаревић, уз уводну реч Зоране Ђаковић Минити, помоћнице директора Културног центра Београда.

Књига има око 1.000 страница, примерци овде још нису доступни, али, према најави издавача она представља уметничко и животно путовање на пет континената на које је аутор кренуо носећи са собом делове својих завичаја, Сарајева и Дубровника, наслеђа свога оца, једног од најважнијих југословенских авангардних уметника Воје Димитријевића и своје мајке, изванредне Јелене Димитријевић.

Слободан Брацо Димитријевић рођен је 1948. године у Сарајеву, завршио је Академију ликовних уметности у Загребу.

Прву изложбу имао је са непуних десет година, а Хајрудин Шиба Крвавац је о њему снимио филм. У врх авангардне уметничке сцене лансирао га је седамдесетих година прошлог века циклус „Случајни пролазник”, када је на уличне фасаде постављао велике фотографије непознатих анонимних људи. Опонашао је и друге начине величања важних особа градећи споменике случајним пролазницима. Средином седамдесетих у своје инсталације уграђује слике позајмљене из музејских колекција. У каријери дужој од пет деценија остварио је више од 160 изложби широм света, његова дела се чувају у више од 80 јавних колекција, међу којима су Гугенхајм музеј и Музеј модерне уметности у Њујорку, Музеј Жорж Помпиду у Паризу, Тејт модерн у Лондону, Национална галерија Хамбургер Банхоф у Берлину…

Ексклузивно, преносимо део из аутобиографске књиге „Лувр је мој атеље, улица мој музеј”.

– Име Слободан добио сам по Слободану Принципу, нећаку Гавриловом, блиском очевом пријатељу и народном хероју, који је оцу једном приликом спасио живот, а затим му годину дана после издахнуо на рукама. Отац му је обећао да ће, ако преживи рат и дочека слободу, сину дати име Слободан. По најбољем другу и дуго ишчекиваној слободи.

Година мога рођења, 1948, била је важна не само за мене и моје родитеље него и за остатак света.

Тито је у јуну из Југославије истерао Русе, рекао историјско „Не” Стаљину.

Американци су почели без дозволе залазити у југословенски ваздушни простор све до почетка августа кад је југословенска авијација оборила два америчка авиона. Американци су се правдали да није било намерно, да су погрешили у навигацији, а Тито одговорио да су југословенске ваздушне снаге погрешиле што су пуцале.

Тај инцидент светских размера, који је скоро проузроковао велики рат, завршио се кад је југословенска држава платила одштету од 300.000 долара породицама погинулих пилота.

Југославија се нашла сама у пукотини између два блока, у великој развалини између Истока и Запада.

До краја 1948. године умрли су ми две баке и деда.

Пролазим с мајком кроз велики хол и монументално мраморно стубиште. Стижемо на први спрат у огромну просторију с високим плафоном и прозорима што гледају на Миљацку. Још увек могу вратити слику оца на великој покретној скели како слика гигантско платно. То ми је прво сећање на оца у атељеу.

Та зграда позната је у свету јер је на њезином стубишту надвојвода Фердинанд одржао свој последњи говор, практично се опростио од живота. Живео је још десетак минута пре него што ће га на следећем градском углу убити Гаврило Принцип, малолетни анархист.

Из кута моје најдубље дечје интиме то је зграда у којој сам постао доживотно везан за мирис терпентина, за који ме вежу најлепше успомене мог живота.

Марк Шагал је једном, упитан о пореклу идеја и мотива свог сликарства, изјавио да, упркос животу у Паризу и Њујорку, никада није скинуо блато роднога краја са својих ципела.

У једном интервјуу по одласку у Лондон изјавио сам: „И ја попут Шагала никад с ципела нисам скинуо блато роднога краја, једноставно зато што блата на ципелама никада нисам имао. Одраставши на асфалту града у којем сам се родио, носио сам на ципелама само прашину, прашину повести”.