ЛАГАНО УМИРАЊЕ КРИТИКЕ

Ако је судити по стању друштвене критике, мора бити да бивше социјалистичке државе (и Србија дабоме) коначно живе у систему коме се у концептуалном смислу мало тога може замерити. Све је ту - вишепартијска демократија, слободно тржиште и неспутана предузетничка иницијатива, слободни медији и надасве - слободни људи. Из угла интелектуалних елита као да је све у реду. За просечног грађанина, да парафразирам стих Бранка Миљковића, слобода некако не уме "да пева као што су сужњи певали о њој".

Почетком године, Светска банка и Европска банка за обнову и развој објавиле су резултате обимног истраживања о стању духа и осећању живота грађана у 29 земаља у транзицији. Обухваћене су све земље источне Европе, већина земаља бившег Совјетског Савеза, Турска и Монголија. Истраживање је спроведено и у државама насталим распадом некадашње Југославије. Резултати истраживања су поразни по земље у транзицији и њихове политичке елите. Одговори на два кључна питања, једно економско и једно политичко, можда најбоље илуструју доживљај актуелне транзиционе стварности.

У само шест земаља више од половине анкетираних грађана оцењује да је економска ситуација њихових држава данас боља него 1989. То су: Белорусија, Естонија, Албанија, Казахстан, Монголија и Литванија. Све бивше југословенске републике, са изузетком Словеније, заузимају апсолутно дно табеле. У Словенији 38 процената грађана мисли да данас живи боље него 1989, у Хрватској 16, Црној Гори 13, Србији девет, Македонији шест и у Босни пет процената. Незадовољним "Југословенима" придружила се и Мађарска, некадашње чедо транзиције, са само 11 процената економски задовољних грађана.

У само четири земље - Белорусији, Казахстану, Узбекистану и Азербејџану - више од половине грађана верује да је и политичка ситуација сада боља него 1989. И на овој листи бивше југословенске републике, поново са изузетком Словеније, на дну су табеле. У Словенији је политичком ситуацијом задовољно око 37 процената грађана, у Хрватској 31, Црној Гори 26, у Србији 17, Македонији девет и Босни шест процената. Мађарска је и овде при дну са 10 одсто, а уз њу је и Украјина у којој 16 процената грађана своју "наранџасту" ситуацију види политички ружичасто.

Резултати ових истраживање нису имали великог медијског одјека. Западна штампа, која и данас у одабраним источним земљама педантно бележи све облике приватних незадовољстава нових дисидената, ни овом приликом није се бавила незадовољством већине становника Истока. А и зашто би?

Локалне интелектуалне елите, чини се, немају крупнијих примедби на систем. Ако некаквих примедби и буде, оне се односе на међународни систем и на оне "друге" који су криви за све.

Колико јуче, у недемократским временима која су се називала "вуненим", чуо се глас интелектуалаца. Данас се углавном не чује ништа, сем ако се под друштвеном критиком не подразумева бучна партијска борба - када "ми и наши" критикујемо "њих и њихове" за ствари које радимо и ми и они. Ако су интелектуалци негодовали када је (бар према истраживању) било боље, због чега ћуте данас, када већина њихових суграђана мисли да је горе?

О разлозима се може само нагађати. Део елите је емигрирао, део је депримиран и разочаран, а део елите можда нема приступа новим слободним медијима. Многи су се вероватно и добро снашли, те немају разлога да се жале на систем који је омогућио цветање огромног броја приватних образовних институција, невладиних организација, института за ово и оно. Транзициона демократија пружа обиље могућности (бар колико и социјализам) за угодна и добро плаћена ухлебљења и синекуре. Потребно је само да човек буде на правом месту. Право место је и јуче и данас, и овде и тамо, увек у близини власти. У социјализму се то називало морално-политичка подобност, а данас је реч о демократски стеченом праву да се угоди себи и својима.

Вероватно је да ни глобални амбијент не подстиче на расправу о систему и његовим вредностима. Критика транзиционих феномена неће обезбедити позив за гостовање на неком од западних универзитета, ни за студијско путовање или стипендију. Мало је вероватно и да ће изазвати публицитет било које врсте - игнорисање је демократски облик ефикасног неутралисања друштвене критике.

Критика капитализма у његовом најгорем облику, критика катастрофалне економске политике, потпуног васпитног, образовног, културног потонућа - листа је предугачка - у најбољем случају се оцењује као демодирано тлапање - у најгорем, као левичарска и антидемократска субверзија. За ту врсту критике спонзора нема, ни у земљи ни ван ње - када спонзора нема, сва је прилика, нема ни критике. Из овога, наравно, не следи да је спонзорисана критика друштвено зло. Вредност критике је увек и једино одређена квалитетом и снагом аргументације, што се у Србији често заборавља.

Проблеми и незадовољство међутим остају, расту и умножавају се. Ако артикулисане друштвене критике нема, простор ће заузети нека од опција "једноставних" идеја. Консеквенце таквих идеја и њихово погубно дејство су већ виђени - да ли су и упамћени?

Финансијски консултант