Мештани чувају сећање на комшију, народног певача

Мештани Прељине, села код Чачка, сложно од заборава желе да сачувају име свог комшије Добривоја Топаловића, певача народне музике. Њихова слога је виђена и деведесетих година прошлог века када су у лековима и храни помагали нејач у Републици Српској. Из тадашњег јединства је израстао Хуманитарни фонд при црквеној општини Прељина из чије касе је финансирано изливање више од 100 звона за храмове. Добривоје је био један од доброчинитеља.

Негујући успомену на свог земљака, житељи вароши на реци Дичини данас с поштовањем говоре о човеку који за одличја током живота није превише марио. Зато желе да му се одуже манифестацијом која има симболичан назив „Дани Прељине”, а заправо је посвећена, како кажу, човеку који је срце и душу оставио тамо где ниче и рађа „орах твојом руком засађен”.

Три године по његовој смрти мештани данас говоре о до сада непознатим исечцима из живота овог ненаметљивог уметника.

Он је неизмерно и несебично волео људе, био је актер сваког догађаја, без обзира на то што је делом године живео у Београду, с породицом. Скроман и тих, није желео да се о његовим добрим делима говори. А као певач у Прељини женио је и удавао (бесплатно певао на свадбама), помагао где год је требало. Човек без прорачуна и математике – сећа се данас виђени чачански лекар Александар Радојевић, родом из Прељине.

Мештани памте и његов хумор, увек на сопствени рачун. Његове ургенције када је у престоници требало наћи хирурга да спаси живот најближем, широк осмех и повик „мачићи” док их је побеђивао у доминама за столом у локалној кафани.

Добривојев живот није био лак, али се то на његовом лицу никада није видело. Оца Радована није упамтио. Када је имао годину дана, убили су га комунисти 1945, гроб му се не зна. Мајку Милицу, која је одгајила њега и сестру Бранку, неколико су пута хапсили, потом прогањали, али њу то није спречило да се бори за своју децу. Отуда и његова посвећеност породици и поштовање према мајци. Сличан однос је имао и са мештанима Прељине, доживљавао нас је као своје. Човек коме су подједнако као и Топаловићи, и све остале фамилије биле у сродству – прича Драгутин Гуто Божовић, комшија.

Певач из народа је имао дар да стихове „топли дом за хладне дане, кад мирише чај од нане, багремовим медом заслађен” отпева уверљиво да се посвећеном слушаоцу на мах учини да поред топлоте осети и мирис домаће погаче.

Ми данас не бисмо имали фудбалски клуб да није било Добривоја. Давних година је село остало без игралишта, јер је тадашње уступљено држави да се на том месту изгради фабрика. Добривоје, заљубљеник у спорт, то није могао да прихвати па је у хали Борца 1983. године организовао наступ виђених звезда тог времена, а цео приход је дао да се купи нова парцела за фудбалски терен – казује кроз сетан осмех Радмило Топаловић, певачев брат описујући и како се бранио од популарности, коју није волео.

Када би га обожаваоци препознали на улици, он би ноншалантно казао да су га заменили са братом. Увек је био скроман.

Манифестација „Дани Прељине” биће одржана у среду 20. септембра, у дворишту ОШ „Прељина”,  од 19 часова. Најављено је да ће учествовати 20-ак извођача народне музике. Манифестацију су подржали мештани, привредници, музички уметници и Културно-просветна заједница Чачак.

Десанкине стихове рецитују за кафанским столом

 Из грла Добривоја Топаловића потекли су стихови Десанке Максимовић Добрице Ерића, Обрена Пјевовића. Инспирисан дугом и надахнутом беседом један од саговорника је за кафанским столом наједном почео да рецитује Десанкину песму „По растанку”.  Памти је као као Добривојев хит снимљен давне 1975. године.

„Имали смо башчу шљива” песма је непознатог аутора

Испричао ми је једном приликом да је код њега дошао младић из Ужица и донео му песму „Имали смо башчу шљива”, једину коју је, вели, написао у животу. Није знао да ми каже име младића. Та је песма његова аутобиографија – закључује рођак Топаловић.