Ловци на главе

Влада Србије ових дана је понудила астрономску цифру ономе грађанину који пријави Ратка Младића и Радована Караџића. Њихове главе су уцењене на по милион евра, а главе осталих, мање медијски експонираних бегунаца, коштају и до четири пута мање.
У анкетама које се ових дана спроводе у нашим медијима, случајни пролазници и испитаници готово листом одговарају да тако нечасну ствар не би урадили ни по коју цену.

Неки, додуше, изјављују, како их политика уопште не занима, па зато не би окренули тај "телефон среће" који доноси загарантовану будућност; други кажу да се тако "не могу зарађивати паре", а трећи помињу патриотизам. У сваком случају, само при површном погледу на наше медије, могло би се закључити да у овој земљи, упркос распаду система вредности на све теме, обични људи имају неке принципе. Да не желе да буду ловци на уцењене главе, и да их тако зарађени новац не занима.

И, ту долазимо до парадокса – народ се испоставља као моралан и чист, а држава, то јест влада – као симболички Мефисто који сиромашној и гладној јавности маше "непристојном понудом". Судећи бар према ономе што се ових дана објављује у медијима, нико не жели да прода душу ђаволу. Да ли то значи да су уцењене главе "душа" обичног народа, а да је ђаво – онај ко их тражи?

Јер, изгледа да се ради о томе да обичан човек, све и да машта о обећаном милиону, не може да замисли да би могао да настави да живи са свешћу да је "продао" бегунце – то би значило да је зарад пара, свесно уништио нечији живот. "Продати" човека због пара, међу обичним светом, очигледно се сматра неком врстом тешког проклетства, и нико, бар јавно, не жели да понесе такав тежак крст.

Зато је та понуда владе, у ствари, контрадикторна. Стављањем новца у оптицај, мења се суштина ове потере – управо идеја да би новац могао да инспирише људе да завире у своје подруме и да изигравају "балканске шпијуне" у новој верзији овог политичког "великог брата", даје овој историјској потери извесни криминогени карактер. Јер, ако они који до сада, док је све било за џабе, нису хтели прстом да мрдну да одају своје комшије, сада зарад пара облаче мантиле и дижу крагне како би се боље уживели у улогу трагача – онда се о грађанској свести у овој земљи могу извести бројни опасни закључци.

Али, ако је истина да пара врти где бургија неће, онда се можемо надати да ће бегунци бити брзо ухваћени. Али, то такође значи да је Карла дел Понте била у праву, и да се најтраженији хашки бегунци крију међу нама, те да ова милионска понуда може да учини да се неко предомисли. Да му буде одједном ближа врећица са благом, од комшије или најближег рођака?

Ако Караџић и Младић "падну" због нечије похлепе, онда се и њихова историјска симболика драматично мења. Постаће свеци, жртве нових "јуда", а њихово разапињање на хашки крст имаће сасвим другачију конотацију. Питање је, дакле, ово – ако је издаја Караџића и Младића частан чин – зашто држава за тај чин нуди паре? Ако је то гест врхунске националне свести, и ако држава то жели да подржи великом наградом – зашто не обећа да ће објавити име срећног добитника тих милион евра, и зашто не обећа да ће се потрудити да његово име уђе у историју? Зашто такав патриотски чин треба да буде награђен новцем, и у тајности, и зашто се ономе ко одлучи да пријави бегунце, не додели орден народног хероја? Ако је то частан чин, зар не треба да буде окићен свим почастима? А ако је нечастан, онда треба да буде обављен у тајности и конспиративно?

Ово су само нека од питања која се роје око ове контрадикције. Јер, новац ваљда треба да буде дугорочна утеха за "нечисту савест", нека врста "наднице за страх" ономе ко је окренуо онај телефон?

Да није тако, зар би уопште требало помињати новац у акцији хапшења српских политичких "фантома"? www.mirjanabm.com