ЦАРСТВО МИТА

Знатижељници једва чекају да виде на кога је то Борис Тадић мислио када је функционерима ДС-а на власти поручио да их неће заштитити, ако се установи да су умешани у корупцију – једног од три највећа непријатеља српске демократије.

Ишчекује се афера, чистка, да се нешто догађа, па изгледа да нас мање занима феномен мита. Председник је у последњи час одлучно реаговао на појаву која ће нам и те како загорчавати живот на путу ка Европској унији. Могуће и када у њу уђемо. Скрећем пажњу на оно што се догађа у Бугарској и Румунији.

Колико у фебруару, власти у Софији су умањивале значај критика из централе ЕУ да њихова нова чланица, најкорумпиранија унутар ЕУ, није довољно агилна на овом фронту борбе. Поприлично балкански, рекао бих. И док су се Бугари држали „лако ћемо”, Брисел је наставио да опомиње.

Онда је гром ударио из чистог јулског неба: Европска комисија одлучила је да због превара и сукоба интереса Бугарској ускрати фондове вредне 800 милиона евра! „Новац не пада са неба”, изјавио је један функционер ЕУ за борбу против корупције. „Уколико Бугарска не успева да коректно троши ова средства која стижу из џепова европских пореских обвезника, онда то прети кредибилности европског пројекта.”

Бугарска ће замрзнута средства, намењена пољопривреди, путевима и регионалном развоју, морати да надокнади из националног буџета. Премијер Сергеј Станишев наредио је потом „пуну мобилизацију” свих институција. Од министара је затражено да регуларно подносе извештаје о борби против корупције и организованог криминала.

Румуни су се том приликом провукли, али то не умањује важност лекције која је, верујем, Тадића нагнала да преузме улогу која му не припада и упозори све оне који се „суочавају са више пара него што имају карактера”, како то пише Жељко Цвијановић у „Стандарду”.

Букурешт се одмах продрмао. Премијер Калин Попеску Таричеану именовао је новог министра за рад пошто је претходни морао да поднесе оставку после оптужби да је узимао мито. У току су још две истраге против бивших министара у земљи која припада групи најкорумпиранијих у ЕУ.

Ако је Европљанима попустила пажња када су примали Бугаре и Румуне, па нису били престроги у захтевима које треба испунити пре пуноправног чланства, то за нас сигурно неће важити. Не само за нас, већ и за друге потенцијалне кандидате. Посао морамо сами да обавимо да бисмо зауставили корупционашки удар на моралне постаменте државе и друштва.

Када у Бриселу кажу да Хрватска још није испунила услове да би добила статус кандидата, онда Хосе Мануел Барозо прецизира да се то пре свега односи на кашњење у реформи судства и недовољно супротстављање корупцији која земљу кошта око 840 милиона евра годишње.

Биће да су добијене опомене озбиљно схваћене: разоткривена је корупционашка мрежа на загребачком свеучилишту. Ухапшено је стотинак особа, укључујући председницу парламентарног комитета против сукоба интереса и 21 професора. „Крагујевац у Загребу”, прочитао сам негде у тиску наслов који би да сусједима олакша муке подсећајући на српску верзију академских превара.

Наравно да је корупција сложен и прастар феномен. Откако су Феничани измислили новац, могућности „захваљивања” јако су поједностављене. Нико не очекује драматичне промене, али суочавање са сивом економијом је једноставно неизбежно. „Најважнија циљна група је политичка класа”, прецизира директор за Европу и централну Азију Транспаренси интернешенела, водеће светске агенције за праћење корупције.

Све је сасвим типично за државе слабих институција, антикорупционашке стратегије која се не примењује, судства које ћути и политичара који нису кицоши на мито. У свим земљама региона становништво сматра да су политичке партије најкорумпираније институције.

Где нам је закон о финансирању странака? На том сектору фронта су у региону сви танки. Хрватски истражитељи су до сада протресли бирократију и здравство, али се и тамо, као и овде, устежу да детаљније пропитају шта раде политичари и бизнисмени.

Томислав Николић је недавно јавно потврдио да су двојица наших тајкуна, Мирослав Мишковић и Милан Беко, радикалима током изборне кампање плаћали политичке ТВ огласе и изнајмљивање кола. Ни дете у обданишту не мисли да је то крај приче. Тадић обећава наставак. Доступност информацијама је битна у овој борби.

Читав Балкан је под јаким зрачењем корупције. Босна и Херцеговина је проглашена за највеће царство мита у Европи. Најновија листа Транспаренси интернешенела поставила је БиХ на 93. место међу 180 држава, а на прво у региону. Џаба се буни премијер владе Федерације Неџад Бранковић подсећајући да корупције има и у развијеним земљама и да она није ексклузива друштава у транзицији.

Република Српска се у марту обрушила на Транспаренси интернешенел чији извештаји о корупцији која прати приватизације нису поштедели ни власти у Сарајеву ни оне у Бањалуци. Министарство правде у Приштини је у исто време тресао скандал о финансијским малверзацијама.

Црногорски премијер Мило Ђукановић у јуну се похвалио да је судство остварило „радикалан напредак” у борби против корупције, али то није помогло да се најмања балканска држава не нађе у друштву са Србијом – што би тамо да на сваки начин избегну – као и Албанијом, Индијом, Мадагаскаром, Панамом и Сенегалом, земљама које деле 85. место поменуте листе.

Далеко смо од идеалних Данске, Шведске и Новог Зеланда, али далеко и од толерантних нивоа корупције. Други се труде. Албанија ће од 1. јануара 2009. све јавне тендере пребацити на Интернет. Не само транспарентно, како се то модерно каже, већ и корисно јер премијер Сали Бериша процењује да ће се годишње на тендерским трошковима уштедети чак 200 милиона евра.

Наш проблем је што смо назадовали: прошле године били смо пласирани на 79. месту. Што ме посебно и не чуди када се сетим како је марта 2006. министар Велимир Илић сељанима једног „каљавог” српског села говорио: „Шта је за мене као министра да украдем пет километара аутопута и да вам асфалтирам цело село”.

Зато пет од шест младих људи у Новом Пазару не верује тужилаштву, суду и полицији. Зато тек сваки пети у овом граду који сматрају „просечно подмићеним” каже да никада и ни под којим условима не би учествовао у корупцији.

Ако се о приватизационим тендерима одлучује по хотелским собама, ако се бизнисменима – домаћим и страним – обећавају послови мимо закона, ако породице и рођаци министара користе њихову политичку моћ за сопствени бизнис, ако чланови владе потписују уговоре са необичним или скривеним клаузулама, онда су можда и могли да се надају да ће избећи правди док је њихова политичка групација на власти.

Тадићева интервенција требало би да значи да се и те наде гасе.