CARSTVO MITA

Znatiželjnici jedva čekaju da vide na koga je to Boris Tadić mislio kada je funkcionerima DS-a na vlasti poručio da ih neće zaštititi, ako se ustanovi da su umešani u korupciju – jednog od tri najveća neprijatelja srpske demokratije.

Iščekuje se afera, čistka, da se nešto događa, pa izgleda da nas manje zanima fenomen mita. Predsednik je u poslednji čas odlučno reagovao na pojavu koja će nam i te kako zagorčavati život na putu ka Evropskoj uniji. Moguće i kada u nju uđemo. Skrećem pažnju na ono što se događa u Bugarskoj i Rumuniji.

Koliko u februaru, vlasti u Sofiji su umanjivale značaj kritika iz centrale EU da njihova nova članica, najkorumpiranija unutar EU, nije dovoljno agilna na ovom frontu borbe. Poprilično balkanski, rekao bih. I dok su se Bugari držali „lako ćemo”, Brisel je nastavio da opominje.

Onda je grom udario iz čistog julskog neba: Evropska komisija odlučila je da zbog prevara i sukoba interesa Bugarskoj uskrati fondove vredne 800 miliona evra! „Novac ne pada sa neba”, izjavio je jedan funkcioner EU za borbu protiv korupcije. „Ukoliko Bugarska ne uspeva da korektno troši ova sredstva koja stižu iz džepova evropskih poreskih obveznika, onda to preti kredibilnosti evropskog projekta.”

Bugarska će zamrznuta sredstva, namenjena poljoprivredi, putevima i regionalnom razvoju, morati da nadoknadi iz nacionalnog budžeta. Premijer Sergej Stanišev naredio je potom „punu mobilizaciju” svih institucija. Od ministara je zatraženo da regularno podnose izveštaje o borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala.

Rumuni su se tom prilikom provukli, ali to ne umanjuje važnost lekcije koja je, verujem, Tadića nagnala da preuzme ulogu koja mu ne pripada i upozori sve one koji se „suočavaju sa više para nego što imaju karaktera”, kako to piše Željko Cvijanović u „Standardu”.

Bukurešt se odmah prodrmao. Premijer Kalin Popesku Taričeanu imenovao je novog ministra za rad pošto je prethodni morao da podnese ostavku posle optužbi da je uzimao mito. U toku su još dve istrage protiv bivših ministara u zemlji koja pripada grupi najkorumpiranijih u EU.

Ako je Evropljanima popustila pažnja kada su primali Bugare i Rumune, pa nisu bili prestrogi u zahtevima koje treba ispuniti pre punopravnog članstva, to za nas sigurno neće važiti. Ne samo za nas, već i za druge potencijalne kandidate. Posao moramo sami da obavimo da bismo zaustavili korupcionaški udar na moralne postamente države i društva.

Kada u Briselu kažu da Hrvatska još nije ispunila uslove da bi dobila status kandidata, onda Hose Manuel Barozo precizira da se to pre svega odnosi na kašnjenje u reformi sudstva i nedovoljno suprotstavljanje korupciji koja zemlju košta oko 840 miliona evra godišnje.

Biće da su dobijene opomene ozbiljno shvaćene: razotkrivena je korupcionaška mreža na zagrebačkom sveučilištu. Uhapšeno je stotinak osoba, uključujući predsednicu parlamentarnog komiteta protiv sukoba interesa i 21 profesora. „Kragujevac u Zagrebu”, pročitao sam negde u tisku naslov koji bi da susjedima olakša muke podsećajući na srpsku verziju akademskih prevara.

Naravno da je korupcija složen i prastar fenomen. Otkako su Feničani izmislili novac, mogućnosti „zahvaljivanja” jako su pojednostavljene. Niko ne očekuje dramatične promene, ali suočavanje sa sivom ekonomijom je jednostavno neizbežno. „Najvažnija ciljna grupa je politička klasa”, precizira direktor za Evropu i centralnu Aziju Transparensi internešenela, vodeće svetske agencije za praćenje korupcije.

Sve je sasvim tipično za države slabih institucija, antikorupcionaške strategije koja se ne primenjuje, sudstva koje ćuti i političara koji nisu kicoši na mito. U svim zemljama regiona stanovništvo smatra da su političke partije najkorumpiranije institucije.

Gde nam je zakon o finansiranju stranaka? Na tom sektoru fronta su u regionu svi tanki. Hrvatski istražitelji su do sada protresli birokratiju i zdravstvo, ali se i tamo, kao i ovde, ustežu da detaljnije propitaju šta rade političari i biznismeni.

Tomislav Nikolić je nedavno javno potvrdio da su dvojica naših tajkuna, Miroslav Mišković i Milan Beko, radikalima tokom izborne kampanje plaćali političke TV oglase i iznajmljivanje kola. Ni dete u obdaništu ne misli da je to kraj priče. Tadić obećava nastavak. Dostupnost informacijama je bitna u ovoj borbi.

Čitav Balkan je pod jakim zračenjem korupcije. Bosna i Hercegovina je proglašena za najveće carstvo mita u Evropi. Najnovija lista Transparensi internešenela postavila je BiH na 93. mesto među 180 država, a na prvo u regionu. Džaba se buni premijer vlade Federacije Nedžad Branković podsećajući da korupcije ima i u razvijenim zemljama i da ona nije ekskluziva društava u tranziciji.

Republika Srpska se u martu obrušila na Transparensi internešenel čiji izveštaji o korupciji koja prati privatizacije nisu poštedeli ni vlasti u Sarajevu ni one u Banjaluci. Ministarstvo pravde u Prištini je u isto vreme tresao skandal o finansijskim malverzacijama.

Crnogorski premijer Milo Đukanović u junu se pohvalio da je sudstvo ostvarilo „radikalan napredak” u borbi protiv korupcije, ali to nije pomoglo da se najmanja balkanska država ne nađe u društvu sa Srbijom – što bi tamo da na svaki način izbegnu – kao i Albanijom, Indijom, Madagaskarom, Panamom i Senegalom, zemljama koje dele 85. mesto pomenute liste.

Daleko smo od idealnih Danske, Švedske i Novog Zelanda, ali daleko i od tolerantnih nivoa korupcije. Drugi se trude. Albanija će od 1. januara 2009. sve javne tendere prebaciti na Internet. Ne samo transparentno, kako se to moderno kaže, već i korisno jer premijer Sali Beriša procenjuje da će se godišnje na tenderskim troškovima uštedeti čak 200 miliona evra.

Naš problem je što smo nazadovali: prošle godine bili smo plasirani na 79. mestu. Što me posebno i ne čudi kada se setim kako je marta 2006. ministar Velimir Ilić seljanima jednog „kaljavog” srpskog sela govorio: „Šta je za mene kao ministra da ukradem pet kilometara autoputa i da vam asfaltiram celo selo”.

Zato pet od šest mladih ljudi u Novom Pazaru ne veruje tužilaštvu, sudu i policiji. Zato tek svaki peti u ovom gradu koji smatraju „prosečno podmićenim” kaže da nikada i ni pod kojim uslovima ne bi učestvovao u korupciji.

Ako se o privatizacionim tenderima odlučuje po hotelskim sobama, ako se biznismenima – domaćim i stranim – obećavaju poslovi mimo zakona, ako porodice i rođaci ministara koriste njihovu političku moć za sopstveni biznis, ako članovi vlade potpisuju ugovore sa neobičnim ili skrivenim klauzulama, onda su možda i mogli da se nadaju da će izbeći pravdi dok je njihova politička grupacija na vlasti.

Tadićeva intervencija trebalo bi da znači da se i te nade gase.