Маркетинг или потреба

Најављено је да ће Декларација о помирењу ДС и СПС бити потписана ове недеље, а требало је да буде потписана летос, и од тада се прича о њој. Чим се за помирење сазнало, огласили су се многи критикујући је иако нису видели текст. Милорад Вучелић, члан ГО СПС, оценио је као бесмислену. „Они који би требало да се помире то су већ учинили и лепо сарађују у власти. Декларација би значила извињење СПС-а што раније није довео на власт ДС, односно доказ ширине ДС да је спреман да опрости социјалистима што им деведесетих година нису дозволили ни да примиришу власт“. Александар Вучић оценио је декларацију као маркетиншке трикове који ничему не служе.

Чедомир Чупић, професор ФПН-а, рекао је да је СПС већ направио искорак у односу на своју прошлост када је ушао у коалицију. Остао је опрезан: „То је добра намера, али видећемо у наредном периоду.” Љубиша Рајић, професор Филолошког факултета, био је строжи и декларацију оценио као политичко прање прошлости зарад власти.

Неки коалициони партнери нове власти, као Мађарска коалиција рекли су да неће потписати декларацију, јер не могу да забораве сва злодела која је СПС чинио деведесетих година, али да ће сарађивати. ЛСВ је прецизирао да неће бити њиховог потписа на овом документу јер је ова странка настала управо због зла СПС-а деведесетих година. Г17 плус је оставио одлуку по страни док не види садржај, а из СПО-а су поручили да су спремни да ставе тачку на прошлост, али нису спремни да опросте ни да забораве.

Жарко Обрадовић, министар просвете, изјавио је да је СПС спреман на рашчишћавање прошлости. Ивица Дачић, лидер социјалиста, појаснио је да „тај текст много више говори о будућности него о прошлости и недвосмислено показује да неко ко је имао разлике у прошлости може да сарађује, ако има заједнички именитељ.“

„Декларација о помирењу постигла је циљ у медијском смислу, али њен смисао је да дамо допринос у спровођењу социјалне правде, економског развоја и суверенитета и интегритета земље. Потписаћемо је када проценимо да је то у интересу две партије”, каже Бранко Ружић, председник ИО СПС. Ружић каже да су друге партије одбијајући да потпишу декларацију, направиле исхитрен потез. „По потписивању декларација ће бити доступна и када је партије буду виделе покајаће се што је нису потписале, јер је то визија будућности Србије.”

По ономе што је до сада процурело у јавност у Декларацији ће бити побројани исти они циљеви који су окупили тренутну владу Србије: Европа, Косово и Метохија, бољи живот, борба против корупције...

Миодраг Радојевић, истраживач сарадник Института за политичке студије, каже да је до извесног компромиса већ дошло чим је направљена коалиција. „Декларација је више једна порука упућена бирачком телу. То је општа порука коју је иницирао Борис Тадић, а неки радикали су је схватили, па је Томислав Николић рекао да више неће бити подела на непријатеље него на супарнике. Намера је да се прошлост остави иза и да се крене у будућност, да се оствари шири национални консензус за важна питања, јер је наша ситуација тешка.”

Владимир Вулетић, социолог, каже да је позитивна добра воља да се проблеми из прошлости превазиђу и да се виде тачке сагласја око кључних питања око којих мора постојати бар минимални консензус. „Помирење јесте неопходно, а свако може да има своју политику. Тако је и у окружењу, чак и политички супарници договарали су се око минималних циљева. И код нас су радикали били спремни да гласају за споразум о придруживању Европи и на то би требала да личи политика. Ако би се нормализовале изјаве и политике, разлике не би биле толико непремостиве. Међутим, лидери воле да се истичу и да буду против онога што други кажу ма шта то било.”

Вулетић каже да је консензус око визије будућности Србије неопходан јер ни дневне ствари не могу да се реше без тога. „Вероватно има и маркетинга, али ја пре свега видим добру намеру и нема разлога да и други не подрже декларацију.”

Миљенко Дерета, извршни директор Грађанских иницијатива, каже да декларација може бити доказ помирења политичке елите, али то није опрост грађана који су доживели све и свашта деведесетих година. „Једна странка не може да мири, то је питање односа две партије и није добро да се то прошири на цело друштво. Декларација треба да олакша повратак социјалиста на власт, односно да буде алиби за њихов повратак. Нормално је да остале странке не желе да потпишу декларацију, ни ја не желим да се мирим са четницима и радикалима.”

Дерета каже да би то требало да буде уговор о консензусу, а не о помирењу, јер смо ми прихватили прошлост, а ово је сада одлука две партијске елите. „Потребан је рационални коалициони споразум за будућност, а мирење по питању прошлости значи да опет можемо да погрешимо па да се помиримо.”