Дучићев легат на сталној адреси

Реч је о око 5.400 наслова вредних дела, енциклопедија, периодике, писама, фотографија, који су били власништво Јована Дучића, а који су, по жељи из песниковог тестамента, почетком шездесетих година прошлог века допремљени из Америке у Требиње.

Збирка је потом дуго стајала у картонским кутијама у тадашњем скученом простору Народне библиотеке, где је више била сметња него корист. У то време управо новинар "Политике" Радован Поповић писао је о збирци "похрањеној у мрачној соби требињске библиотеке и недоступној јавности".

Потом се, са Народном библиотеком, и Дучићев легат селио из једног простора у други, а тек осамдесетих година, кад је библиотека била смештена у Дому културе, угледао је светло дана. Библиотека је током последњег рата још једном мењала адресу. Тека сада, у новоотвореним просторијама Народне библиотеке, у лепој каменој кући Ћеловића у центру града, и библиотека и Дучићева збирка нашле су стално место. Кућа је адаптирана средствима Министарства културе Републике Српске, а пројектну документацију за адаптацију Ћеловића куће финансирало је Министарство културе Републике Србије пре једанаест година. Иако су просторије библиотеке званично отворене пре годину дана, пресељавање књижног фона тек недавно је окончано.

Стручњаци кажу да Дучићев легат има непроцењиву вредност. Ту су бројна дела која је Дучић куповао или добијао на поклон од самих аутора са посветом. Посебно је бројна збирка дела на француском језику, пошто је песник ценио француску књижевност. Неке од књига старе су готово пола миленијума и прави су раритети. Најстарија књига у збирци штампана је у Италији 1565. године. Потом следи примерак Ариостовог "Бесног Орланда" који је штампан у Венецији 1573. године. Збирка обухвата и бројне часописе попут "Гласника српског ученог друштва", примерака "Српског књижевног гласника" од 1933. до 1941. године. Ту су и сви бројеви мостарске "Зоре" од 1896. до 1901. године коју је Дучић уређивао заједно са Шантићем и Ћоровићем.

Посебну вредност представљају рукописи, међу њима и куцани рукопис данас радо читаног Дучићевог дела "Благо цара Радована", те део песникове преписке са тадашњим Двором Краљевине Југославије, пријатељима и родбином. Постоје и, истина, малобројна писма припадница нежнијег пола, што се и очекивало јер је Јован Дучић важио за великог шармера. Писма која је Дучић добијао из отаџбине током дипломатске службе сведоче о великом угледу који је уживао међу сународницима. Сиромашни рођаци и познаници из Херцеговине у писмима му се често обраћају за помоћ, било да је реч о напредовању у служби, материјалној помоћи или нечем другом. Тако у једном писму сиромашни студент који треба да брани докторат у Паризу Јована Дучића моли за какав пристојан капут који би обукао за ту прилику.

Дучићев легат је 2004. године и званично добио статус културног добра од великог значаја. Његовим смештањем у стални простор и отварањем за јавност Требиње ће заокружити и овај преостали део испуњења песниковог тестамента.