Алжир покреће захтевну мировну мисију у Сахелу

Желим пре свега да захвалим за прилику да вашим читаоцима представим иницијативу Алжира за мирно решење политичке, уставне и институционалне кризе у Нигеру, која је уследила после државног удара 26. јула ове године. Историја нашег региона, нажалост, обележена је болним искуствима војних интервенција, чији су погубни ефекти још присутни. Навео бих само случајеве Ирака, Сирије, Либије и Сомалије, како бих указао на потребу да се у решавању ове кризе подржи мудар, инклузиван и пажљив приступ. Осим претпостављене могућности да би нека војна интервенција у Нигеру могла да донесе трајно решење ове кризе, она би извесно могла да има, као што смо видели из несрећних искустава која сам навео, опасне последице по стабилност читавог региона: ново жариште напетости, пролиферацију оружаних група, тероризам, кријумчарење у свим облицима, расељена лица, присилне миграције итд. Употреба силе у конфликтним ситуацијама за Алжир је увек била отежавајући фактор, а не елемент решења, каже у интервјуу за „Политику” амбасадор Демократске Републике Алжир у Србији Фатах Махраз.

Алжир је недавно предложио „шестомесечни прелазни план” за поновно успостављање уставног и демократског поретка у Нигеру, као иницијативу која даје предност политичком дијалогу над војном интервенцијом, коју заговарају појединци унутар Економске заједнице држава западне Африке и у Европи. Критичари сматрају да Алжир има тежак задатак. Да ли би то могло да буде тачно? Можете ли да нам кажете у чему се састоји ова иницијатива?

Основно обележје алжирске позиције у погледу кризе у Нигеру лежи у подједнаком одбацивању два негативна чиниоца: противуставне промене и употребе силе у решавању тако настале кризе. Начело одбацивања противуставних промена за Алжир је утолико важније што моја земља, на известан начин, себе сматра политичким и моралним јемцем ове норме, будући да је она усвојена на самиту Организације афричког јединства одржаном у Алжиру 1999. У том контексту, Алжир ће на следећем самиту Афричке уније (АУ), представити конкретне предлоге у циљу јачања и овог начела и механизама за његову примену. Поменули сте критике на приступ моје земље тражењу мирног решења ове кризе, које су вероватно потекле од појединих политичких аналитичара. Колико ми је познато, до данас није забележена ниједна званична реакција у том смислу. Напротив, земље чланице Економске заједнице западноафричких држава, као и наши партнери ван Африке, увелико деле страхове и бојазни Алжира у вези с катастрофалним последицама војне интервенције, што је, уосталом, и охрабрило нашу земљу да представи ову мировну иницијативу, шематски структуирану у шест праваца: 1) Учвршћивање начела одбацивања противуставних промена; 2) Предлог да се у року од шест месеци спроведе политичко решење које би требало да доведе до поновног успостављања уставног и демократског поретка у Нигеру; 3) Успостављање политичких договора за излазак из кризе под надзором цивилне личности која је општеприхваћена консензусом, за повратак на уставни поредак у року од шест месеци; 4) Давање гаранција свим заинтересованим странама, чиме се обезбеђују општеприхваћеност и одрживост договора; 5) Алжир ће, у оквиру отвореног и транспарентног деловања, започети интензивне консултације, на првом месту са свим заинтересованим странама у Нигеру, земљама његовим суседима и другим чланицама ЕКОВАС-а и, коначно, са свим партнерима који желе да подрже планирани мировни процес; 6) Алжир ће радити на свему што може да допринесе да се организује међународна конференција о развоју у Сахелу. Оснажен својим искуством у решавању сукоба и медијацији, Алжир се нада да ће успешно спровести ову иницијативу, уз допринос заинтересованих страна и својих регионалних и међународних партнера. Наиме, моја земља, било на сопствену иницијативу, или на захтев страна у сукобу, већ је спровела више медијација, од којих је већина била крунисана успехом. Тако су, на пример, Сједињене Америчке Државе и Исламска Република Иран затражили посредовање Алжира у талачкој кризи у америчкој амбасади у Техерану, што је резултирало склапањем споразума између две земље под окриљем Алжира 1980. године. Такође, између 1980. и 1982. Алжир је радио на решавању оружаног сукоба између Ирака и Ирана. У Африци, Алжир је покренуо процес посредовања између Етиопије и Еритреје, који је крунисан потписивањем Мировног уговора између ове две земље 2000. године, у Алжиру. Такође, моја земља је с успехом водила медијаторске напоре у Малију, с циљем да се у овој земљи поврате мир, безбедност и стабилност. Ти напори окончани су закључивањем у Алжиру, 2015. године, Споразума за мир и помирење у Малију, у оквиру међународног посредовања којим је Алжир председавао; баш као што је покренуо и мисију својих добрих услуга у спору између Египта, Судана и Етиопије око бране „Ренесанса”. У арапском свету, Алжир је успео да окупи различите палестинске фракције како би се у предвечерје одржавања самита Лиге арапских држава, 1. и 2. новембра 2022. године, у граду Алжиру, обезбедило јединство деловања Палестинаца у њиховој борби за стварање њихове независне државе.

Какво је ваше гледиште кад је реч о ставу Европске уније у вези с начинима и средствима за могуће решење овог сукоба?

Како је то изнела у свом ставу од 12. августа ове године, ЕУ је осудила државни удар у Нигеру, позивајући на повратак уставном поретку и на ослобађање председника Базума. Такође, поздравила је и одлуке донете на другом ванредном самиту ЕКОВАС-а, посвећеном ситуацији у Нигеру, а посебно жељу да се настави трагање за дипломатским решењем кризе. Верујем да би Европска унија могла да пружи драгоцен допринос у трагању за трајним решењима за цикличну нестабилност у овом региону, тако што би се придружила напорима усмереним на организовање међународне конференције о развоју у Сахелу, што представља важну окосницу алжирске иницијативе.

Који би био главни циљ ове конференције?

Свестан чињенице да политичка и безбедносна стабилност у Сахелу зависи пре свега од његовог економског развоја, Алжир у своју иницијативу укључује основни елемент, чији је циљ стварање неопходних услова за успостављање трајног мира и стабилности, организовањем међународне конференције о финансирању програма социоекономског развоја у земљама овог региона. Услед слабости економске и социјалне инфраструктуре расту сиромаштво и беда, који изазивају тензије, а затим и сукобе, што је плодно тло за принудне миграције, умножавање терористичких група и кријумчарење повезано с прекограничним криминалом