И Суботица је имала Жуту кућу

Суботица – Испред Жуте куће у центру Суботице, данас Учитељског факултета на мађарском језику, а током Другог светског рата познатог мучилишта, антифашисти Суботице положили су цвеће сећања.

Ово је трећа година како др Маргарета Башарагин, председница суботичке подружнице организације „Женске студије и истраживања”, инспирисана проучавањем литературе, а делом и сопствене породичне историје, настоји да отргне од заборава сећање на суграђанке и суграђане који су се опирали нацистичко-фашистичком режиму и због тога затварани и мучени у Жутој кући.

– Ове године навршава се 82 године како је ово здање претворено у мучилиште за многобројне невине жртве фашистичког терора. Фашистичка окупаторска власт је септембра 1941. године одлучила да позове гестаповски обучене агенте и да дотадашњу банку претвори у мучилиште. Ту су затварани, ислеђивани, мучени многи наши суграђани и суграђанке, неки од њих су и умрли, само због тога што се нису слагали са фашистичко-нацистичком идеологијом. Доступна су нам многобројна њихова сведочења, кроз објављену и необјављену грађу која се налази у Историјском архиву, али забрињава чињеница да млади нараштаји данас не знају ништа о овој кући иако на њој сасвим уредно стоји спомен-плоча из 1967. године са текстом „Сведок твојих сећања – део твоје свести”. Намера нам је да у организацији „Женских студија и истраживања” константно сваке године у септембру обележавамо ову немилу годишњицу и да се трудимо да не заборавимо – рекла је др Башарагин. Она је навела да је, истражујући литературу, као и сећања заточеника, пронашла податке да је Жута кућа претворена у мучилиште јер дотадашњи простори заточења неистомишљеника, попут затвора на трећем спрату Градске куће, логора у старом млину у Суботици и у једном објекту у Бачкој Тополи нису више довољни за планове окупатора.

Међу онима који су дошли да одају почаст страдалима и мученима била је и Јудита Сенеш Скендеровић, професорка у пензији. Њена тетка Магда Сенеш Рудић била је затворена и мучена у Жутој кући.

– Тетка је потицала из прилично богате породице али се дружила с др Цинклером и он ју је увукао у антифашистички покрет и делила је летке. Била је ухваћена и затворена. Потом је одведена у Мађарску и логор Дахау. Причала ми је како су их мучили, али памтим да је рекла да је постојало велико другарство међу заточенима и сви пакети који су достављани дељени су између њих – испричала је Јудита Сенеш Скендеровић.

Миклошт Олајош Нађ говорио је као председник удружења грађана „Солидарност” и члан Центра – Тито, који је подсетио на реченицу једног од заточеника да Данте када је писао своје чувено дело у ствари није упознао пакао.

– Незамисливи су били начини на које су људи овде мучени. Са овом иницијативом и овим одавањем почасти треба наставити сваке године јер ако не ценимо жртве фашизма онда ће идеологија зла поново да јача.

Основни мотив и циљ окупљања у септембру испред Жуте куће свако је помен на њене жртве, али др Маргарет Башарагин каже да је ово прилика и да се предложе друге конкретне акције. – То је један од начина да уважавамо нашу херојску прошлост, да покажемо нашим претходницама и претходницама да ценимо жртву коју су они дали за нас да бисмо уживали у миру и слободи. Не треба да заборавимо да су они овде заточени били различите вероисповести, говорили су различите језике и били различите националности, али су били жртве нацистичко-фашистичког режима.

Подсетила је да су прошле године покренули иницијативу да се обнови биста погубљене антифашисткиње Лоле Вол, која је нестала са простора фабрике „Славица”.

– Иницијатива је прихваћена али овогодишњи градски буџет за рестаурацију споменика није био довољан и за то. Срећом, ауторка, вајарка Вера Габрић Почућа сачувала је оригинал и могуће је поново излити, али је потребно наћи погодније место за њено постављање, јер фабрика не ради и то је приватан паркинг. Ове године скрећемо пажњу на чињеницу да се на самом улазу у Градску кућу налазе необележени трагови метака настали приликом стрељања наших суграђанки и суграђана током првих дана окупације. Постоје фотографије тела која леже непосредно након погубљења, а трагови од метакасе само као усмено предање преносе на млађе генерације. Било би коректно да се плочом или у неком другом облику обрати пажња на то – рекла је др Башарагин.