Жртва се насилнику враћа у просеку једанаест пута

Ниједан насилник није агресиван 24 часа дневно, седам дана у недељи и свих 365 дана у години. Да је тако, вероватно ниједна жена на свету не би остала у насилној вези или браку. Међутим, оно што жртву држи уз насилника јесте чињеница да је он најчешће Доктор Џекил и Мистер Хајд у једној особи. Ред насиља, ред нежности рецепт је за „колач” који јој он годинама припрема у породичној „пећници” и сервира за сва три оброка дневно, спречавајући је да сиђе са клацкалице дилеме – развести се или не. Због тога нека истраживања говоре да се жена у просеку насилнику враћа чак једанаест пута пре него што дефинитивно одлучи да изађе из тамног вилајета насиља. Уколико јој он претходно не пресуди, упозорава психолог Ана Радовановић.

Наша саговорница скреће пажњу на чињеницу да је насиље „трећи партнер” у вези двоје људи практично од првог дана – забављања, а не брака. То је грудва која се годинама котрља и временом поприма интензитет и обим лавине, а насилник своју жртву суптилно и систематски изолује од свих особа којима се може пожалити и од којих може затражити савет или помоћ – пре свега од разведених пријатељица које су живи доказ тезе да је бољи добар развод него лош брак. Kада обезбеди маневарски простор за агресивно деловање на дневни ред долазе претње са агресивним садржајем. Затим следе понижавања, па физичко насиље, па повремени периоди милости и нежности, краткотрајни „медени месеци” тако да је жена стално на психичкој клацкалици. Временом, она улази у тај зачарани круг вређања, понижавања, увреда и уцена и почиње да верује у оно што јој насилник говори – да је глупа, ружна и неспособна, а „хиљаду пута поновљена лаж постаје истина”. А на питање – зашто се прелази преко првог шамара, она одговара: „Зато што се шамар не препознаје као насиље.”

За насиље у породичној или партнерској релацији везани су бројни митови, а један од њих гласи да постоји профил типичне жртве насиља. Ана Радовановић демантује ово уверење и упозорава да свака жена, без обзира на свој образовни, старосни, социјални или материјални статус, може постати жртва агресије свог партнера.

– Различите животне ситуације нас чине јачима, али и рањивијима – ако се жени догоди нека драматична промена на послу, која може бити везана за прелазак на лошије радно место, смањење плате или чак отказ, то може да се одрази на њено самопоуздање. Ако изгуби једног или оба родитеља, односно брата, сестру или неког члана породице за кога је била веома везана, може постати депресивна и рањивија. Неки партнери тада могу злоупотребити њену рањивост и менталну крхкост и она лакше може постати жртва насиља него у ситуацији када је стање „редовно”. Разлози због којих жене остају у браку са деспотом могу бити и поруке „покупљене” на путу одрастања из примарне породице у виду савета типа – „срамота је развести се”, „задатак је жене да чува брак”, „и ја сам трпела агресију да бих тебе извела на прави пут”... А пут на који се изводе деца – жртве или сведоци породичног насиља обично води у брак са агресивним супружником – објашњава наша саговорница.

Ипак, додаје Ана Радовановић, најдоминантнији разлог због којег жена остаје у браку са насилником јесте њено интимно уверење да ће се он променити. Оне верују да агресија није део природе њиховог партнера и налазе оправдање за насиље у самозаваравањима, типа – изнервирао га је шеф, гужва је у превозу, смањена му је плата, нервозан је због лошег времена, забринут је због дететове лоше оцене у школи. Временом, оправдања има све мање, а насиља све више, објашњава наша саговорница.

Идентификација и жене-таоци

Дешава се и да кћерка због агресивног понашања оца дође до закључка да су „сви мушкарци исти” и свесно одустане од оснивања сопствене породице због драматичних успомена из породице порекла. А објашњење за синовљево насиље над мајком – уједно и жртвом очеве агресије – налазимо у познатом феномену идентификације (сина) са агресором: поистовећујући се са оцем насилником, син верује да ће се оца мање плашити и да ће га отац више волети уколико му понашање буде „сличније”. Разлог због којег жене решавају да изађу из зачараног круга насиља обично је дугогодишња агресија, односно кап која је прелила чашу. Некада је то насртај на дете, а некад су то батине које су угрожавајуће за живот. Треба имати на уму и чињеницу да многим женама недостају правне информације типа – коме се обратити за помоћ у случају развода брака. Већина је заплашена да ће им бракоразводни судија „одузети” децу и доделити их агресивном оцу – што је, такође, један од фактора одржавања оваквог брака. Ипак, треба отворено рећи да је незавидна економска ситуација најчешће та која од жена прави таоце оваквих бракова”, закључује Ана Радовановић.