Босанска гондола на „узбурканом” мору

Неум – Група словеначких туриста је дочекала јутро на неумској плажи. Док су „станари” околних апартмана са неверицом гледали весело друштво које је целу ноћ певало без престанка, лагано је пристизала и босанска „смена”. Две времешне даме и четири господина, некадашње колеге, а данас пензионери једне сарајевске фирме укрцавали су се на педалине. „Момци” педалају на смену, а госпође забављају туристе, изгледало је пошто су чим су се отиснули са обале запевали севдалинке.

– Види, босанска гондола, одмахује руком један мештанин Хрват, очигледно навикнут на госте из Босне који последњих година опседају овај део обале. Ништа необично, јер Босанци су и ове као и претходних година своје буџете за летовање оставили баш овде – на бе-ха мору које са задовољством и правом својатају. Без обзира на чињеницу да су мештани углавном Хрвати, па тиме и домаћини.

– Не воле они нас, али воле паре – каже један господин наизглед удубљен у најновије вести у „Дневном авазу ”. – Када читате „западну” штампу видите како углавном помињу туристе из Словеније, Пољаке, Чехе, то су им узданице, а ови из Босне некако су им „прости”. Мада, добра им је услуга овде, латинска школа, па човеку буде мило кад наручиш кахву, а он ти донесе каву. Како год се звала, јефтина је – једна марка (пола евра), а служе и ратлук – наставља овај туриста који је баш у Неуму са „бабом” и унуком провео петнаестак дана.

Сезона је у Неуму ове године завршена тек крајем септембра. Прва половина била је сунчанија од августа, а они са плићим новчаником изабрали су управо „ласт минит” одмор. Цене апартмана су поткрај сезоне ниже и до 50 одсто, па је тако апартмански смештај уз саму обалу коштао од 15 до 25 евра, а у удаљенијим вилама могло се сместити и по 30 одсто нижим ценама. Цене хране су исте као и у Мостару и Сарајеву, на пример, а услуга опет приступачна. Нема „пенала”, кажу Босанци.

До Неума се из Мостара стиже за око један сат. Граница између БиХ и Хрватске прелази се на два места, али без већих задржавања. И док се ови на граници нису ни осврнули на српске таблице (контролисали су само да ли возач има зелени картон, али не и међународну возачку дозволу, па ни путне исправе), на мору госте из Србије дочекују највише мере „безбедности”. Газда апартмана уз смештај нуди и цираду, за безбедно ушушкавање аутомобила током пријатног боравка на обали. Домаћински, мада аутомобил се у овом случају буквално сунча, јер по Неуму туристи из Србије могу да иду једино пешке. И до удаљеног маркета и по балоне воде, јер чесмовача није препоручљива за пиће. Ако сте из Србије и у разгледање места морате пешке и до најудаљеније плаже, опет пешке. Када питате је ли то по националној основи, по принципу, ма је ли могуће да нас толико не воле, домаћини кажу: – Ма не, али боље да не ризикујемо! Кажу и то да више не разбијају „србијанске” аутомобиле, већ само скину таблице, тако да власник на граници мора да доказује идентитет аутомобила – упоређивање бројева у саобраћајној и на мотору и шасији.

Национализма кажу у сезони нема. Презаузети послом мештани немају времена да преслишавају госте, региструју „екавицу”, то је само на крају када се мало опусте, каже један Босанац који је претходне вечери са друштвом у локалном кафићу гледао утакмицу у којој је бриљирала БХ репрезентација. Опустио се, каже, навијао као код куће, али није исто.

– Гледа ме газдарица Хрватица као преко нишана. Ваљда јој се журило, а ми попили пиве, па нас понела атмосфера. Кажу да су се и гости жалили, ма да се не лажемо – Босна је ово, не можеш побећи од тога. Ни на одмору није скроз опуштено. Или се то нама само чини, искрен је наш саговорник.

Када се ослободе предрасуда и зажмуре на повремену нетрпељивост гости овде долазе и због тога што неумски и стонски залив имају најчистије море на Јадрану. И заиста је тако. Обала је шљунковита, кажу Босанци „жуља”, али природа је у другим појединостима била издашна. Другим речима све је осим емоција на месту. Хрвати служе, Босанци се башкаре, Словенци певају, а неки пакосни Срби као у вицу овај део обале називају морем – „Бабо, бабо, накајмачи ми паштете”. Тако алудирају на оне госте које је рат усрећио, јер су само на овај начин добили прилику да се (можда и први пут у животу) осоле.