Лажна Босна

На Влашићу је 17 септембра одржан митинг на којем су о прошлим, а ако треба и будућим славним војевањима надахнуто говорили чланови председништва БиХ Денис Бећировић и Жељко Комшић. Том приликом на врху те планине није подигнута ружна и безлична државна застава дејтонске БиХ, већ ратна застава Републике БиХ са љиљанима Немањића и Котроманића и интонирана је њена химна „Једна си једина”.

Излизана реторика о „одбрани по сваку цену” и „свим дозвољеним средствима”, карактеристична за све сличне пригодничарске скупове у задњих 30-ак послератних година није никаква новост и не би била вредна посебног осврта да се не дешава у оквиру најновије, медијевалне патриотске кампање у чијем је центру подизање споменика краљу Твртку Првом Котроманићу у центру Сарајева, као и научна трибина у градској Већници са циљем накнадног објашњавања коме је уопште споменик подигнут. Твртко Први у Христа Исуса благовјерни Богом постављени Стефан краљ Срба, Босне и Приморја из 14. века, лишен готово сваке везе са историјским собом, тако је коначно прокламован за централни симбол босанског, односно бошњачког патриотизма.

Према речима једног од виновника постављања краљевог споменика у сред ноћи на тротоару крај трамвајске станице преко пута државног Председништва, његова уздигнута рука зауставља свакога ко би да пороби Босну, то јест оних којима је остао „болесни сан” да се ради о „српском краљу”. Ово дилетантско-политикантско пражњење БиХ од властите историје добило је своју „научну” потврду на поменутом скупу историчара у сарајевској Већници, коју је модератор др Хуснија Камберовић рекапитулирао речима „да се може рећи да Твртко није крунисан у Милешави него Милама, да није могао бити вероватно католик, али да је крунисан у цркви јер је био најближе двору и да је коронатор био Дјед Цркве босанске”, чему је присутни др Џенан Даутовић додао „да су то ставови модерне босанске хисториографије”. Међутим ставови базирани на игнорисању савремених историјских извора Тврткове дворске канцеларије о крунисању у „Српској земљи” и грађени на непостојећима, као и бизарним домишљањима о томе да еклисиолошки хетеродоксни епископ Цркве босанске крунише владара који „мождамогућевероватно” није католик у римокатоличкој цркви, јер му је она успут према двору, нису само увреда историјској науци, већ кулминација реанимације пропале колонијалне идеологије аустријског намесника Босне и Херцеговине Бењамина Калаја (1882‒1903) који је, редукцијом чињеница, а због борбе против јединства Јужних Словена, вештачки раздвајао историју Босне од историје Срба.

Упркос краху Калајевих конструкција, креирање историјски лажне Босне, оне којој су слободарске тенденције српског народа представљене као најстрашнији непријатељ цивилизације и због чега треба негирати сваку историјску повезаност с њим, остаће потпис сваког окупатора и његовог сарадника, од Аустроугарске, преко Трећег Рајха и његовог пројекта НДХ па до постјугословенске дејтонске БиХ. Како је писао заборављени геније антиколонијализма Франц Фанон „у колонијалном режиму људи су приправни да штошта учине за килограм круха или за мршава овна”. У босанском случају, треба додати да је антисрпско бошњаштво увек било повезано са класним интересом муслиманских земљовласника који су са гађењем гледали на Србију као на земљу слободних сељака, те је калајевски „Бошњак” отворено писао да они не смеју постати „својом немарношћу... слуге својих некадашњих слуга и кметова”.

Овај феномен препознајемо у свакој манифестацији калајевштине и сродних протофашистичких и фашистичких антимодернистичких феномена, од аустријског експонента Мехмед-бега Капетановића Љубшака, преко усташког расизма младих Мухамеда Хаџијахића, Смаила Балића или Алије Наметка па до апела Афолфу Хитлеру сарајевских интелектуалаца из 1942, а затим тенденције да се босанска историја фалсификује по узору на хрватске есктремно националистичке фалсификате фра Доминика Мандића. Једина „новина” у данашњим босанско-патриотским тенденцијама је та што се синергија ових и многих новијих историјских фалсификата настоји представити као део наслеђа антифашистичке борбе и НОР-а. Па се тако ради на идеолошкој деконтекстуализацији и пражњењу ЗАВНОБиХ-а од свих његових оригиналних садржаја (поготово његовог баштињења српских антиколонијалних традиција и његових темељних заслуга за настанак Југославије, а тиме и БиХ као равноправне федералне јединице) и његове интепретације као континуитета колонијалног антисрпства, другим речима као свега онога против чега су се његови виновници борили.

На Влашићу су 17. септембра Денис Бећировић и Жељко Комшић по ко зна који пут говорили о државности и суверености БиХ, након чега је један од њихових кловновских посилних на друштвеним мрежама почео ширити идеје о проглашавању Републике Српске окупираном територијом и „репризи Карабаха”, то јест етничког чишћења и убијања јерменског становништва са властите земље које се управо одвија. Пре овог уприличења и Бећировић и Комшић су се снебивали над претњом Милорада Додика да ће ухапсити особу која се представља као високи представник међународне заједнице у БиХ Кристијана Шмита, истог оног којег су до пре неколико месеци оптуживали да је доношењем новог изборног закона у корист Хрвата увео „апартхејд”. На страну сада неуверљивост и неаутентичност Додиковог антиколонијализма, али каква то државотворна политика може ропски непринципијелно подржавати сам концепт недодирљивог страног намесника у властитој земљи? Само она која са државотворношћу нема никаквих истинских повезница, већ напротив, произлази из злочиначких колонијалних наратива, гомиле лажљивих лудорија које не служе ничему осим (само)одржавања у стању мржње према слободи, или још горе неразумевања шта она уопште подразумева. То је за разлику од историјске Босне утемељене 1943. на слободарским принципима ЗАВНОБиХ-а, лажна Босна, немезис српског народа у којој он, оправдано, нема шта да тражи.

Историчар из Сарајева

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa