Јунак нашег детињства

Слика прва: „Сећаш ли се чика Мијо кад си био млад...”, пева девојчица Нела Петани у шоу-програму Мије Алексића у време које се данас назива златним добом телевизије Београд. Он јој одговара такође песмом. Певају и плешу тако весело да свако дете које то гледа жели да им се придружи. Међу том децом сам и ја. Не пропуштам ниједан његов шоу-програм из врло личног разлога. Пошто мој отац ликом подсећа на њега, а често је одсутан због службених путовања, Мијини шоу-програми су ми нека врста утехе. Кад Мија изводи скечеве или пева, чини ми се као да је отац код куће, а то ми помаже да премостим нестрпљење до његовог повратка који је значио поклоне, одласке у ресторане на ручак и мноштво других лепих ствари које добри очеви раде за своју децу.

У време када је снимао своје шоу-програме, Мија Алексић је био један од најпопуларнијих глумаца са већ великим опусом иза себе. Мада је од почетка каријере био везан за позориште, широку популарност је стекао најпре на Радио Београду, где је као Раф Максић, уз Миодрага Петровића Чкаљу, постао стуб сатиричне жаоке. У том успону дочекао је и рађање телевизије, чији је јунак постао захваљујући телевизијским серијама Радивоја Лоле Ђукића и Новака Новака, почев од „Сервисне станице” и „Огледала грађанина покорног” до бројних других...

У тој захукталости његове каријере било је само питање времена кад ће заиграти и на филму. Ангажовали су га Пуриша Ђорђевић, Бата Ченгић, Саша Петровић, Жорж Скригин и други, касније и Горан Паскаљевић... Галерија ликова које је с лакоћом играо било да је реч о сеоским ђилкошима, градским дангубама и кицошима, хохштаплерима, ситним преварантима, сељацима локалног акцента, са истом таквом лакоћом је освајала публику која је у њима препознавала овдашњи менталитет. Упркос великој популарности није га било у великим ратним, тзв. партизанским филмовима, изгледа да није био миљеник одређених структура (назовимо их тако) због сатиричне жаоке у којој се бриљантно сналазио. Али га је зато Мића Поповић ангажовао за улогу Максима кољача у филму „Човек из храстове шуме”, која би му донела и велика признања да филм није забрањен.

Слика друга: Сава центар 1993. године, где се одржава уручење тек установљене награде „Кристална призма”, тзв. српског Оскара с циљем да се награде домаћи филмови у свим категоријама. На сцену излази Соња Савић да објави добитника награде за најбољег глумца. Отвара коверат и чита да је добитник Мија Алексић за улогу у филму „Танго аргентино”. Салом се пролама буран аплауз. „Танго аргентино” је последњи филм који је Мија снимио, а снимао га је већ нарушеног здравља под брижном пажњом своје супруге. Плашио се да неће издржати, а десило се супротно: сви резултати су му били бољи након снимања.

Соња Савић позива Мију Алексића да изађе на сцену Сава центра и одушевљено додаје: „Све си нас подигао!” Мија излази, мршав, са наочарима, али насмејан. Соња му се клања и љуби му руку, а публика му приређује овације и тај аплауз траје све док није засвирала музика и Мија почео да пева сонгове из „Танга Аргентина”.

За улогу Хулија Поповића у „Тангу Аргентину” Мија Алексић је добио и Гран при на филмским суретима у Нишу. То је његов други филм који је снимио са Гораном Паскаљевићем који га је ангажовао и за „Варљиво лето ’68” у коме је остварио улогу несташног Петровог деде. Реплике из тог филма, као и из остварења „Маратонци трче почасни круг” цитирају већ генерације и генерације.

Слика трећа: Стојим пред вратима стана Мије Алексића и звоним. Тек пристигла на Културну рубрику „Политике” дошла сам да урадим интервју с њим. После „Танга Аргентина” Мија је снимио још само један ТВ серијал „Давно беше” и кад се у редакцији повео разговор о томе како би требало с њим нешто направити, рекла сам тадашњем уреднику Културне рубрике Милану Влајчићу да се ја одмах јављам за тај задатак. Врата ми отвара насмејана Мијина супруга, а ја јој уручујем цвет за који су ме колеге са Културне рубрике задужиле да јој понесем зато што се тако брижно стара о свом мужу.

Мија Алексић ме дочекује у дневном боравку, насмејан. Нуди ме кафом, каже да је његов син феноменално кува. Син доноси кафу, а онда причамо, готово цело поподне. Прошли смо целу његову каријеру. Занимало ме је да ми дочара начин на који је комедију преливао у трагедију и обратно, јер сам у многим његовим комичним ликовима проналазила нијансе трагике. Он прича како је спремао улоге, у појединим моментима имитира самог себе, засмејава ме.

Дотичемо се и свакодневице. Каже да дели судбину свих пензионера, живи скромно са малим примањима. Била је то 1994. година, када смо тек почели да се опорављамо од незапамћене инфлације. Кажем му да сам све доскора за своју плату могла да купим килограм јабука и два јогурта. Он додаје да за своју пензију није могао ни толико.

Помињемо и његове незаборавне шоу-програме на телевизији. Нисам му рекла колико су ми они помогли у детињству, али сам зато након годину дана, када је Мија Алексић преминуо (12. марта 1995), све то испричала свом оцу који се насмејао и рекао: „Значи Мија је био јунак твог детињства!”

Вероватно је Мија Алексић био јунак детињства многих и зато би му се требало одужити, а можда је баш данас на стогодишњицу његовог рођења (рођен 26. септембра 1923. године) прави тренутак да се размисли шта би се још могло учинити за њега. Истина, на „Данима комедије” у Јагодини је исте године кад је умро установљена награда која носи његово име и додељује се најбољој представи, затим у Горњем Милановцу, његовом завичају, (рођен у Горњој Црнући) већ годинама се одржавају „Дани Мије Алексића” (ове године је нарочито богат програм због стогодишњице рођења), на тој манифестацији је установљена и награда „Мија Алексић ‒ бити глумац”, а од ове године Културни центар у том граду носи Мијино име. У току су и преговори са Југословенском кинотеком да се отвори и легат. Ипак, чини ми се да глумац тако префињеног сензибилитета, јунак нашег детињства, заслужује више.