Србија у братству есперантиста

У Педагошком музеју у Београду управо је окончана десетодневна изложба „Есперанто – језик пријатељства и разумевања”. Погледали смо ову поставку само пола сата пре него што је почело скидање изложених експоната, али је и таква временска стиска била довољна да се запитамо зашто је овај догађај игнорисан у свим медијима, до те мере да му готово нико није посветио нимало пажње.

Сама изложба, резултат прегнућа двојице угледних есперантиста, колеге новинара Димитрија Јаничића и др Прибислава Маринковића, организована је поводом стогодишњице објављивања првог уџбеника есперанта у Србији, што се догодило у Крагујевцу 1908. године. Аутор тог уџбеника, написаног само двадесетак година пошто је есперанто као универзални језик створен, био је Јован Јовановић.

После годину дана (1909) у Београду је основано и прво есперантско друштво у Србији, а о богатом историјату тог интернационалног језика на овим просторима на управо завршеној изложби сведочило је више од 1.200 експоната.

Речници, уџбеници, књиге на есперанту и преводи на есперанто са српског језика, многи домаћи и низ страних часописа, знамења есперантског покрета, његови одјеци у домаћој и светској филателији, фотографије и изворни документи о светским есперантским савезима, пружили су знатижељницима врло добру могућност да се упознају не само са историјатом него и са тренутним стањем есперанто покрета, чији је родоначелник био Лудовико Лазар Заменхоф (1859–1917).

Из овог планског језика никла је на самом почетку његове бурне историје и изворна књижевност. У протеклих 120 година, обликована као оригинална, есперанто књижевност је изнедрила низ значајних аутора, међу њима и врхунске литерарне домете Исланђанина Балдура Рагнарсона, који је прошле године кандидован за Нобелову награду за књижевност.

Први роман на есперанту написао је у Србији Стеван Живановић, почетком тридесетих година прошлог века, док је вероватно најплоднији писац на есперанту после Другог светског рата био наш светски познати путник и истраживач Тибор Секељ.

Из низа аутора који стварају есперантску књижевност у Србији, овде ћемо поменути Димитрија Јаничића, једног од организатора изложбе, који је за своје песме писане на есперанту, у протекле три године, добио међународне награде у Русији, Шпанији, Литванији, Бугарској, Португалији и Јапану. Својеврсни је куриозитет то што Јаничић не пише песме на српском језику.

С нарочитим поносом наши есперантисти истичу чињеницу да је на овај плански језик, који у више од сто земаља говори двадесетак милиона људи, преведен Његошев „Горски вијенац”. Ускоро би, као најновији, требало да се појави превод на есперанто романа Филипа Давида „Прича о љубави и смрти”.

Већ у првим деценијама овог покрета, на есперанто су преведене највредније књиге из светске књижевности, од Светог писма до Шекспирових драма, од Илијаде до дела Пушкина и Гетеа. Многи стручњаци тврде да највећу идентичност смисла изворног текста и превода омогућује управо есперанто.  

Биће да је и то један од разлога што је пре четири године у Европском парламенту покренута иницијатива да есперанто буде један од званичних језика, односно језички мост између низа службених језика Европске уније.

За то га препоручују и нека сазнања о којима је у то време писао лондонски  „Гардијан”. Неко је, наиме, израчунао да се есперанто учи пет пута лакше од шпанског или француског, десет пута лакше него руски, а двадесет пута једноставније него арапски или кинески језик.

Чак и да није баш сасвим тако, дуговечност планског језика какав је есперанто, против кога су горопадили Хитлер и Стаљин и коме нема места у тоталитарним системима, несумњиво потврђује да се простор употребе есперанта данас шири и да есперантско братство окупља све већи број приврженика.

У знатној мери, томе доприноси Интернет, на коме велику популарност ужива специјализовани сајт за учење есперанта ( www.lernu.net ).

Изложба одржана у Педагошком музеју Србије потврдила је, уз остало, велики углед који есперантисти из Србије имају у свету. Препознаје се то и у чињеници да су врло присутни на низу есперантских сајтова, баш као што су редовни, угледни сарадници многобројних часописа који у свету излазе на овом језику.

Сл. Кљакић