Бранко Маринковић, боливијски аутономаш

За већину у Боливији чудно је кад се неко зове Бранко Маринковић, па се овом 41-годишњем тајкуну из Санта Круза, чији је отац Хрват, а мајка Црногорка, замера да уз страну помоћ, цепа најсиромашнију земљу у Јужној Америци.

Родитељи су му се још 1956, бежећи из „старе Југославије” од „Титовог комунизма” и „глади”, населили у низинама Санта Круза, сина су добили једанаест година пошто су изабрали своју нову домовину. Бранко Маринковић, председник аутономашког комитета просперитетног и гасоносног Санта Круза, тврди да му не пада на памет да се игде другде икада исељава и да је стопроцентни Боливијац. У складу са коренима, има двојно држављанство – хрватско и боливијско, и говори течно шпански, хрватски и енглески. У јавним и политичким иступима служи се само шпанским, а сматра да се „по истом принципу” председнику Боливије, Еву Моралесу, може приговорити да је „странац” јер потиче од преколумбијског народа Ајмара, који је на овом тлу живео давно пре него што је „откривен” Нови свет.

Има доста контроверзи у Бранковој интерпретацији његовог и породичног животописа: од глади се, у Боливији, земљи изгладнелих староседелачких индиоских народа, никад није тражио спас. Маринковићи су, међутим, у Санта Крузу откако су дошли били пресити. Данас поседују латифундије засејане сојом, приватне авионе, компаније за производњу боливијског јестивог уља, деонице у банкама... Млади Маринковић спада међу најбогатије људе у овом региону.

Званични Ла Паз у Маринковићу види разбијача државе, и тврди да он цепа Боливију по хрватском рецепту за одвајање из старе Југославије – уз потоке крви. У сукобима који су последњих месеци избили између сиромашних сељака, дошљака са великих андских висина и аутономаша Санта Круза, већ је проливена крв, а страхује се да је то тек „испипавање терена”. Када се захукти грађански рат, реке ће постати црвене.

Ево Моралес се и по боји коже и по личном иметку јако разликује од белопутих становника богатих провинција. Када је изабран, поставши први председник индиоског порекла у историји Боливије, одмах је своју плату својевољно преполовио, па као челник државе прима мање од две хиљаде долара месечно. Маринковића оптужује да својим парама финансира гласаче за отцепљење, а да се намерио да из Црне Горе доведе плаћене ратнике, како би их убацио у аутономашке јединице. Неки кажу да је Балкан и шире погодан терен за регрутацију паравојски, а да Маринковић са својим парама може лако да их преведе преко Атлантика. Документарац који се под насловом „Ко је Бранко Маринковић” емитује на државној телевизији почиње са сликама о усташким логорима у време Другог светског рата у Хрватској. Маринковићеви поборници, међутим, сматрају Моралеса вазалом суседне Венецуеле и њеног левичарског председника Уга Чавеса. Ови им узвраћају да користе нацистичке методе у обрачунима са староседеоцима. Позивају се на слике фалангистичких одреда, који у знак подршке Бранку Маринковићу, наоружани модерним митраљезима, поздрављају свога шефа уздигнутом десницом, као у време шпанског диктатора Франка.

Из земље је по налогу Ева Моралеса морао да одлети и амерички амбасадор оптужен да је ковао заверу са сепаратистима. Он се претходно састајао са штабом из Санта Круза и околних провинција, а Ла Паз оптужује да поједине америчке организације издашно награђују присталице аутономаша.

Бранко Маринковић, међутим, тврди да је прича о његовом усташком пореклу исфабрикована, да он потиче из партизанске породице, која се касније разочарала, а на примедбе да је његов покрет обојен расизмом против староседелаца тамније пути, он одговара да је „равнодушан” према народима Кечуа и Ајмара који живе на надморској висини од 4.000 метара.

У политику је ушао да би заштитио своју провинцију од „отимања из Ла Паза”, упркос оштром противљењу своје лепе супруге која такође припада бледопутима. Бори се против најезде „црвених пончоса”, како због традиционалног огртача од ламе зову Моралесове присталице.

Борба ни сада није само реторичка. Прошле недеље Маринковићеви аутономаши блокирали су и похарали све федералне институције у Санта Крузу, а земље Латинске Америке хитно су се састале у Чилеу како би пружиле подршку легално изабраном председнику.

Маринковић, према последњим вестима, креће у нову акцију. Опремио је у Санта Крузу модеран пространи прес центар и пошао на турнеју по суседним земљама да им лично објасни свој угао виђења.

У Санта Круз стижу новинари из целог света. Нарочито су, како пише „Њујорк тајмс”, бројни репортери из данашње Хрватске. Они су импресионирани Маринковићевим течним хрватским језиком и његовим огромним богатством које је стекао у тако сиромашној земљи. Све оптужбе да овај Боливијац доводи искусну војску са Балкана како би се упустила у још један крвави рат, за сада су непотврђене. Најбоље је да се до решења дође мирним путем, рекао је Маринковић репортеру „Њујорк тајмса” који је као специјални извештач послат у Санта Круз.

На прошломесечном референдуму Ево Моралес добио је подршку за своју политику од 67 одсто становника. Планира се референдум за нови устав којим се предвиђа праведнија расподела земљишта, која је „освајањем Новог света” одузета староседеоцима. Маринковић позива своје присталице да не дозволе нови референдум. У Санта Крузу живе претежно белопути становници из Старог света. Међу њима хрватска заједница броји тек неколико хиљада људи. Около су предграђа беде, у којима су се нагомилали потомци индиоса у потрази за бољим животом.