Branko Marinković, bolivijski autonomaš

Za većinu u Boliviji čudno je kad se neko zove Branko Marinković, pa se ovom 41-godišnjem tajkunu iz Santa Kruza, čiji je otac Hrvat, a majka Crnogorka, zamera da uz stranu pomoć, cepa najsiromašniju zemlju u Južnoj Americi.

Roditelji su mu se još 1956, bežeći iz „stare Jugoslavije” od „Titovog komunizma” i „gladi”, naselili u nizinama Santa Kruza, sina su dobili jedanaest godina pošto su izabrali svoju novu domovinu. Branko Marinković, predsednik autonomaškog komiteta prosperitetnog i gasonosnog Santa Kruza, tvrdi da mu ne pada na pamet da se igde drugde ikada iseljava i da je stoprocentni Bolivijac. U skladu sa korenima, ima dvojno državljanstvo – hrvatsko i bolivijsko, i govori tečno španski, hrvatski i engleski. U javnim i političkim istupima služi se samo španskim, a smatra da se „po istom principu” predsedniku Bolivije, Evu Moralesu, može prigovoriti da je „stranac” jer potiče od prekolumbijskog naroda Ajmara, koji je na ovom tlu živeo davno pre nego što je „otkriven” Novi svet.

Ima dosta kontroverzi u Brankovoj interpretaciji njegovog i porodičnog životopisa: od gladi se, u Boliviji, zemlji izgladnelih starosedelačkih indioskih naroda, nikad nije tražio spas. Marinkovići su, međutim, u Santa Kruzu otkako su došli bili presiti. Danas poseduju latifundije zasejane sojom, privatne avione, kompanije za proizvodnju bolivijskog jestivog ulja, deonice u bankama... Mladi Marinković spada među najbogatije ljude u ovom regionu.

Zvanični La Paz u Marinkoviću vidi razbijača države, i tvrdi da on cepa Boliviju po hrvatskom receptu za odvajanje iz stare Jugoslavije – uz potoke krvi. U sukobima koji su poslednjih meseci izbili između siromašnih seljaka, došljaka sa velikih andskih visina i autonomaša Santa Kruza, već je prolivena krv, a strahuje se da je to tek „ispipavanje terena”. Kada se zahukti građanski rat, reke će postati crvene.

Evo Morales se i po boji kože i po ličnom imetku jako razlikuje od beloputih stanovnika bogatih provincija. Kada je izabran, postavši prvi predsednik indioskog porekla u istoriji Bolivije, odmah je svoju platu svojevoljno prepolovio, pa kao čelnik države prima manje od dve hiljade dolara mesečno. Marinkovića optužuje da svojim parama finansira glasače za otcepljenje, a da se namerio da iz Crne Gore dovede plaćene ratnike, kako bi ih ubacio u autonomaške jedinice. Neki kažu da je Balkan i šire pogodan teren za regrutaciju paravojski, a da Marinković sa svojim parama može lako da ih prevede preko Atlantika. Dokumentarac koji se pod naslovom „Ko je Branko Marinković” emituje na državnoj televiziji počinje sa slikama o ustaškim logorima u vreme Drugog svetskog rata u Hrvatskoj. Marinkovićevi pobornici, međutim, smatraju Moralesa vazalom susedne Venecuele i njenog levičarskog predsednika Uga Čavesa. Ovi im uzvraćaju da koriste nacističke metode u obračunima sa starosedeocima. Pozivaju se na slike falangističkih odreda, koji u znak podrške Branku Marinkoviću, naoružani modernim mitraljezima, pozdravljaju svoga šefa uzdignutom desnicom, kao u vreme španskog diktatora Franka.

Iz zemlje je po nalogu Eva Moralesa morao da odleti i američki ambasador optužen da je kovao zaveru sa separatistima. On se prethodno sastajao sa štabom iz Santa Kruza i okolnih provincija, a La Paz optužuje da pojedine američke organizacije izdašno nagrađuju pristalice autonomaša.

Branko Marinković, međutim, tvrdi da je priča o njegovom ustaškom poreklu isfabrikovana, da on potiče iz partizanske porodice, koja se kasnije razočarala, a na primedbe da je njegov pokret obojen rasizmom protiv starosedelaca tamnije puti, on odgovara da je „ravnodušan” prema narodima Kečua i Ajmara koji žive na nadmorskoj visini od 4.000 metara.

U politiku je ušao da bi zaštitio svoju provinciju od „otimanja iz La Paza”, uprkos oštrom protivljenju svoje lepe supruge koja takođe pripada bledoputima. Bori se protiv najezde „crvenih pončosa”, kako zbog tradicionalnog ogrtača od lame zovu Moralesove pristalice.

Borba ni sada nije samo retorička. Prošle nedelje Marinkovićevi autonomaši blokirali su i poharali sve federalne institucije u Santa Kruzu, a zemlje Latinske Amerike hitno su se sastale u Čileu kako bi pružile podršku legalno izabranom predsedniku.

Marinković, prema poslednjim vestima, kreće u novu akciju. Opremio je u Santa Kruzu moderan prostrani pres centar i pošao na turneju po susednim zemljama da im lično objasni svoj ugao viđenja.

U Santa Kruz stižu novinari iz celog sveta. Naročito su, kako piše „Njujork tajms”, brojni reporteri iz današnje Hrvatske. Oni su impresionirani Marinkovićevim tečnim hrvatskim jezikom i njegovim ogromnim bogatstvom koje je stekao u tako siromašnoj zemlji. Sve optužbe da ovaj Bolivijac dovodi iskusnu vojsku sa Balkana kako bi se upustila u još jedan krvavi rat, za sada su nepotvrđene. Najbolje je da se do rešenja dođe mirnim putem, rekao je Marinković reporteru „Njujork tajmsa” koji je kao specijalni izveštač poslat u Santa Kruz.

Na prošlomesečnom referendumu Evo Morales dobio je podršku za svoju politiku od 67 odsto stanovnika. Planira se referendum za novi ustav kojim se predviđa pravednija raspodela zemljišta, koja je „osvajanjem Novog sveta” oduzeta starosedeocima. Marinković poziva svoje pristalice da ne dozvole novi referendum. U Santa Kruzu žive pretežno beloputi stanovnici iz Starog sveta. Među njima hrvatska zajednica broji tek nekoliko hiljada ljudi. Okolo su predgrađa bede, u kojima su se nagomilali potomci indiosa u potrazi za boljim životom.