Цар Душан и српско јединство

Читам по други пут, овом приликом не рукопис, већ тек из штампе изашлу књигу универзитетског професора Драгослава Словића „Путеви српског јединства”.

Дефинитивно сам стекао уверење да све дотле док се Српска православна црква (СПЦ) не буде хришћански, праведно, недвосмислено и дефинитивно одредила према „лику и делу”, првом међу једнакима у владајућој Немањићкој лози, Стефану Урошу Четвртом Душану Силном, свесрпском цару, не може говорити о темељном и трајном српском и свесловенском јединству.

Ко је и шта је овај српски владар значио, не само за свој народ већ и за Европу тога доба, најбоље сведочи наш чувени писац Јаков Игњатовић, давне 1862: „У исто доба када је Душан у својој слави блистао, владао је у Угарској велики Лајош, а у Чешкој Карло Четврти. Душан, Лајош и Карло Четврти били су у оно доба најсилнији владари у Европи. Србин је дакле, имао у средини четрнајестог стољетија тако великог владатеља, да се у читавој Европи тек њи’ двоје с њим успоредити могоше. Тада беху Срби знатнији, неголи сада силни Французи, Енглези и Руси.”

Цар Душан је у оквиру свог царства сабрао свеколику браћу, без обзира на веру, па је јасна порука Српској православној цркви, да уколико не следи пут по оној светој изреци „брат је мио које вјере био”, нема нам спаса ни као Србима ни као Словенима. Своја сазнања сам поделио и са актуелним патријархом српским Порфиријем, писмом упућеним 18. јула 2022. које гласи:

„Српска православна црква, Његова светост патријарх Порфирије.

Ваша Светости. Још у раним гимназијским данима пре седам деценија, моју пажњу највише је, од свих српских владара, пленила личност првог и изистинског цара, Стефана Уроша Четвртог Душана Силног. Од тада па до данашњих дана размишљам како да се, један од најпрогресивнијих и најпоштованијих владара свог времена на Старом Континенту, нађе међу своје славне претке и потомке, у дугој лози немањићкој, владајућој српској династији, да га Српска православна црква прогласи за свеца. Да је био за своје доба, како на локалном, тако и на ширем плану, прогресиван и испред свог времена, доказ је чувени Душанов Законик, у којем се, међу осталим одредбама, уређује и положај цркве и властеле у држави. Прве одредбе уређују односе у цркви: ’Ни митрополит ни игуман да не узимају од својих људи мито, ни од кога. Ако ли се нађе да је узео, да се лиши достојанства.’ Није ли то можда разлог због чега је изостало његово канонизовање? Прогресивност његовог Законика се огледа и у томе да је установљено право меропха, најбројније категорије зависног земљорадничког становништва, да се парничи са својим господарем, што је за то време највећа Божја правда.

После пуних 666 година од када је променио свет и уздигао се на Небо, нечастиви (што овај број симболизује) треба да буде савладан и да се Стефан Душан Силни, коначно нађе међу своје свете Немањиће. Историја казује да је требало само 33 године од његовог представљања Богу, да Срби изгубе царство на Косову Пољу 1389 године, због претходне неслоге локалних властодржаца, што и народни песник сликовито описује: ’Великаши проклете им душе, на комате раздробише царство.’

Чување и уздизање српских земаља, његовог народа и језика је најуспешније у садејству Свете цркве и државе, неговањем и поштовањем сећања на славне претке. Сведоци смо да је, после осам и више векова, држава (ова најновија) коначно васкрсла светог Стефана Немању подизањем величанственог споменика у центру главног града Србије. Ваљало би и било би по Божијој правди да Српска православна црква по скраћеном поступку, прогласи цара Душана Силног за свеца. На тај начин ће дати васељенски допринос да садашње и будуће генерације ставе родољубље, односно патриотизам на пиједестал Отаџбине, тамо где му је место. О Метохији и Косову, и Косовском Завету, као и о незаменљивој улози Српске цркве у очувању тог Завета, говорим и пишем и дан данас.

Ваша Светости, дозволите да Вам дарујем своју књигу ’Казивања о Трепчи 1303‒2018’ на чијим страницама (128 до 131 и 260) су забележени и разговори са црквеним великодостојницима. У прилогу је и слика са промоције ове књиге на Коларцу, као и фотокопије колумни објављених у дневном листу ’Политика’ од 26. априла 2021. и 15. марта 2022, где се говори о улози и значају Српске православне цркве и Српске академије наука и уметности, у борби за очување Свете српске земље Метохије и Косова у саставу државе Србије. На услузи сам, Ваша Светости. С' поштовањем, Новак Бјелић.”

Недавно сам, стицајем срећних околности, први пут срео владику Иринеја бачког, након чега сам упутио писмо следеће садржине:

„Иринеј Буловић, владика Епархије бачке.

Ваше преосвештенство. Дозволите ми да испуним своју обавезу преузету приликом нашег недавног сусрета, за време одржавања годишње скупштине Фонда дијаспоре за матицу, 2. септембра 2023, у сали парохијског дома при спомен Храму Светог Саве на Врачару.

У складу с тим шаљем Вам на дар своју књигу ’Казивања о Трепчи 1303‒2018’, која сведочи о вечитој борби српскога рода за Метохију и Косово.

Моја генерација није имала ту предност да током раног школовања стекне основна сазнања из веронауке, али сам лично, стицајем околности, један од ретких, у својој 27 години, био на гробу Исуса Христа, 1967, у Јерусалиму (забележено на страници 139 ове књиге).

Радим за добробит свога рода од када сам стасао, што и дан данас чиним, не само путем средстава јавног информисања.

Многим ’ауторитетима’ који су радили на растакању своје државе и народа а поготово оним који оспоравају статус српске јужне покрајине, супротставио сам своје ставове, без предрасуда и без милости.

У потврди тога, достављам Вам четири копије, од укупно преко тридесет колумна везаних за ова питања, које су објављене у дневној штампи: ’Разводњени патриотизам челника САНУ’, 26. април 2021, ’Добрица Ћосић као типичан прелетач’, 6. септембар 2021, ’Чекајући став САНУ о Косову и Метохији”, 15. мај 2022. и ’Графити о повратку (Војске)’, 6. септембар 2023.

Са жељом да се постигне што већа слога и јединство међу српским корпусом, у своје активности, поред осталог, уврстио сам и питање канонизације Цара Душана.

У ту сврху, обратио сам се и патријарху српском Порфирију писмом од 18. јула 2022, чија копија је у прилогу. Постоје и писмена о разговорима по овом питању које сам имао са блаженопочившим владикама Амфилохијем и Артемијем.

Моја сазнања о Вашој личности су таква, да Вас перципирам као преопинаита, те се надам да ћу, уз Ваше савете у својим даљим активностима пронаћи прави пут, да осоколим све оне у СПЦ који учествују у доношењу коначне одлуке о проглашењу Стефана Уроша Четвртог Душана Силног за свеца. С поштовањем, Новак Бјелић.”

Оптимиста сам, и очекујем дивовски – позитивне промене у правцу остваривања свесрпског и свесловенског јединства и слоге.

*генерални директор „Трепче” током последње деценије 20. века