Безбрижна владавина црвене буржоазије

Година 1971. била је, календарски и суштински, медијална за судбину Титове Југославије. Класну анатомију и социјалну физиологију СФРЈ опсервирао је те године загребачки часопис „Праксис“ у чувеном тематском двоброју „Тренутак југославенског социјализма“ (3/4, 1971). Тај „филозофски двомјесечник“ који се бавио политичком филозофијом и политичком социологијом, окупљао је респектабилна сарадничка имена из земље, највише из Загреба и Београда, али и света, највише из Европе. Тако су чланови редакцијског савета били тада највећи левичарски филозофи: Ђерђ Лукач, Анри Лефевр, Лешек Колаковски, Јирген Хабернас, Ернст Блох, Херберт Маркузе и други. Часопис је имао и своје међународно издање, „Праксис интернационал“.

Само постојање таквог, новолевичарског часописа који апострофира раног Маркса и његову „критику свега постојећег“, било је беџ на шињелу, елемент титоистичке идеологеме у којој је доминирала застава „самоуправљања“. Било је то култивисање „либералне разлике“, идеолошког отклона од бољшевичких формула источног лагера, „рибрендинг“ црвеног поретка, разликовни корпус симбола који означавају посебни, „југословенски пут“ комунистичке циљности. Само две године после Резолуције Информбироа усвојен је  Закон о радничком управљању привредом под паролама „Фабрике радницима“ и „Сва власт радничким саветима“, старим флоскулама (или: идеалима) извађеним из нафталина ране историје комунистичког покрета.

Југодржава, каже Јакшић, „глуми безбрижност, јер наводно своје функције препушта механизмима самоуправног договарања“, ушушкана у „циничкој дистанци“, како би рекли немачки политиколози.

Божидар Јакшић и Милан Николић, социолози, први из Сарајева а други из Београда, по аналитичкој дубини и сугестивном стилу, аутори два најјача текста у поментом двоброју, завршили су на робији. Јакшић је ухапшен 28. новембра 1972. у свом кабинету на сарајевском Филозофском факултету, провео је 101 дан у ћелији истражног затвора, а после је осуђен на две године затвора, условно, уз четворогодишњу забрану јавног наступања и објављивања. Николић ће у истражном затвору и на клупи за оптужене завршити 1984. у склопу политичке хајке против „Шесторице“.

Бајбочење истакнутих интелектуалаца, уз то убеђених левичара, који се усуђују да кажу шта заиста мисле, невољни да просипају кетманске, учене небулозе, казивало је колико је танушан наводни режимски „либерализам“ у односу на ортодоксију Москве и сателита. Била је то “репресивна толеранција” (Х. Маркузе).

У старту свог есеја Јакшић каже да је “у главама многих људи тако снажно присутна свест о дезинтеграцији југословенског друштва” и да је тешко изјаснити се о стању ствари а да се не заради етикета “унитаристе”, “националисте”, или нека слична.

Николић оцењује да је југоекономија у “дубокој депресији” чији су знаци велика незапосленост, економска емиграција, упорна и растућа инфлација, повећавање друштвене напетости, умножавање штрајкова и- социјална диференцијација.

Кад је реч о овој последњој ставки, оба аутора се слажу да је југодруштво класно структуирано, што и није била нарочита јерес. Убадање режимски најосетљивије ганглије је одговор на питање: која је то онда класа експлоататор?! Управо то питање поставља Николић, после тезе да се радничка класа, инокосно сељаштво и још неки слојеви налазе у позицији експлоатисаних групација.

По марксистичкој доктрини улога експлоататора је достојна моралног презира, а ликивидација тог зла круцијални циљ револуције. Друго, ако је експлоатација чињеница, онда је револуција, као резултанта Народноослободилачке борбе, поништена.

Та „недостојна“ класа зове се „бирократија”, у еуфемистичком јавном говору. Двојица социолога зато користе и друге, упечатљивије синтагме: политократска олигархија, контракласа (Николић), елита моћи и нови тип буржоазије (Јакшић). Најуспелија формулација, „црвена буржоазија”, лансирана је у студентском бунту 1968.

По Јакшићу „јединствена структура” експлоататора дели се на четири подгрупе: технобирократску групацију у привреди и државној управи, политички апарат центара моћи, финансијску олигархију и пропагандни апарат, а том основном језгру „елите моћи” придружени су интелектуалци и менаџери.

Николић описује маханизам: контракласа (виши и високи функционери у државном апрату, политичким форумима, банкама, предузећима) има монопол одлучивања о одузимању вишка рада и располагања њиме, контролише комплетну друштвену репродукцију „посредно експлоатишући радничку класу”, а кроз монополизовани политички систем владајућа олигархија учвршћује и континуира постојеће класне односе државним насиљем, идеолошком манипулацијом и другим методама.

„Нова буржоазија се још није довољно конституисала као класа. Она се још није довољно потврдила као класа. Своју друштвену моћ заснива засада на политичкој моћи, за разлику од класичне буржоазије која је своју моћ заснивала на економској моћи”, пише Јакшић.

Кључни и пророчки лексем овог Јакшићевог исказа свакако је реч „засада”! После рушења Берлинског зида и идеолошког слома, током тзв. транзиције црвена буржажоазија ће се коначно „конституисати” и „потврдити” као владајућа класа. Тиме ће се испунити Бакуњинова прогноза да ће марксисти, реализовањем своје доктрине о „диктатури пролетаријата” коју предводе професионални комунисти, само заузети место декласиране, старе буржоазије.

Према Николићу, инокосно сељаштво (4,5 милиона) чини највећи део активног становништва, радника је 2,5 милиона, милион је службеника, 300 хиљада занатлија, 200 хиљада “стручњака” и око 60 хиљада функционера.

Парадоксално, инокосни сељаци чине 50,2 активног становништва, док Југославија увози пшеницу. Године 1946. они су од 258 хиљада чланова Партије чинили 130 хиљада чланова (50,4 одсто), 1956. од 1,046 милиона партијица, сељака је 7,4 одсто (77 хиљада), а 1971. само два процента. Један једини сељак седео је у клупама Савезне скупштине. Осамдесет одсто сељака живи на граници животног минимума. Аграрна пренасељеност (прикривена незапосленост) је на нивоу од милион и 300 хиљада људи, а укупно је 1,4 милиона разапетих, радника-сељака.

Само 13,4 одсто радника су чланови Партије, а у државној управи тај проценат је 80,2. Радници су најбројнија групација која по сопственој жељи напушта Партију. У Савезној скупштини само су четири радника. На Конгресу самоуправљача у Сарајеву међу 2 400 делегата било је 80 радника. Од 1958. до средине 1969. забележена су 1 732 радничка штрајка.

„Радничко дете, без обзира на таленат, има девет пута мању шансу да постане стручњак или руководилац од детета стручњака или руководиоца. Наравно, друга страна медаље је још драстичнија: двадесет је пута мања вероватноћа да дете стручњака или руководиоца постане радник”, тврди Јакшић.

Број незапослених у СФРЈ је око 300 хиљада, а број печалбара у иностранству приближава се цифри од милион. Годишња инфлација од 16 одсто највећа је у Европи.

Кад се флоскула о (неухватљивој) „бољој будућности” отрцала, шампиони транзиције (деца комунизма) рикошетирали су се уназад, промовишући „бољу прошлост”, увлачећи нас у нову димензију временског врзиног кола. Вивисекције Јакшића и Николића разваљују ту преварну дијахронију.