Bezbrižna vladavina crvene buržoazije

Godina 1971. bila je, kalendarski i suštinski, medijalna za sudbinu Titove Jugoslavije. Klasnu anatomiju i socijalnu fiziologiju SFRJ opservirao je te godine zagrebački časopis „Praksis“ u čuvenom tematskom dvobroju „Trenutak jugoslavenskog socijalizma“ (3/4, 1971). Taj „filozofski dvomjesečnik“ koji se bavio političkom filozofijom i političkom sociologijom, okupljao je respektabilna saradnička imena iz zemlje, najviše iz Zagreba i Beograda, ali i sveta, najviše iz Evrope. Tako su članovi redakcijskog saveta bili tada najveći levičarski filozofi: Đerđ Lukač, Anri Lefevr, Lešek Kolakovski, Jirgen Habernas, Ernst Bloh, Herbert Markuze i drugi. Časopis je imao i svoje međunarodno izdanje, „Praksis internacional“.

Samo postojanje takvog, novolevičarskog časopisa koji apostrofira ranog Marksa i njegovu „kritiku svega postojećeg“, bilo je bedž na šinjelu, element titoističke ideologeme u kojoj je dominirala zastava „samoupravljanja“. Bilo je to kultivisanje „liberalne razlike“, ideološkog otklona od boljševičkih formula istočnog lagera, „ribrending“ crvenog poretka, razlikovni korpus simbola koji označavaju posebni, „jugoslovenski put“ komunističke ciljnosti. Samo dve godine posle Rezolucije Informbiroa usvojen je  Zakon o radničkom upravljanju privredom pod parolama „Fabrike radnicima“ i „Sva vlast radničkim savetima“, starim floskulama (ili: idealima) izvađenim iz naftalina rane istorije komunističkog pokreta.

Jugodržava, kaže Jakšić, „glumi bezbrižnost, jer navodno svoje funkcije prepušta mehanizmima samoupravnog dogovaranja“, ušuškana u „ciničkoj distanci“, kako bi rekli nemački politikolozi.

Božidar Jakšić i Milan Nikolić, sociolozi, prvi iz Sarajeva a drugi iz Beograda, po analitičkoj dubini i sugestivnom stilu, autori dva najjača teksta u pomentom dvobroju, završili su na robiji. Jakšić je uhapšen 28. novembra 1972. u svom kabinetu na sarajevskom Filozofskom fakultetu, proveo je 101 dan u ćeliji istražnog zatvora, a posle je osuđen na dve godine zatvora, uslovno, uz četvorogodišnju zabranu javnog nastupanja i objavljivanja. Nikolić će u istražnom zatvoru i na klupi za optužene završiti 1984. u sklopu političke hajke protiv „Šestorice“.

Bajbočenje istaknutih intelektualaca, uz to ubeđenih levičara, koji se usuđuju da kažu šta zaista misle, nevoljni da prosipaju ketmanske, učene nebuloze, kazivalo je koliko je tanušan navodni režimski „liberalizam“ u odnosu na ortodoksiju Moskve i satelita. Bila je to “represivna tolerancija” (H. Markuze).

U startu svog eseja Jakšić kaže da je “u glavama mnogih ljudi tako snažno prisutna svest o dezintegraciji jugoslovenskog društva” i da je teško izjasniti se o stanju stvari a da se ne zaradi etiketa “unitariste”, “nacionaliste”, ili neka slična.

Nikolić ocenjuje da je jugoekonomija u “dubokoj depresiji” čiji su znaci velika nezaposlenost, ekonomska emigracija, uporna i rastuća inflacija, povećavanje društvene napetosti, umnožavanje štrajkova i- socijalna diferencijacija.

Kad je reč o ovoj poslednjoj stavki, oba autora se slažu da je jugodruštvo klasno struktuirano, što i nije bila naročita jeres. Ubadanje režimski najosetljivije ganglije je odgovor na pitanje: koja je to onda klasa eksploatator?! Upravo to pitanje postavlja Nikolić, posle teze da se radnička klasa, inokosno seljaštvo i još neki slojevi nalaze u poziciji eksploatisanih grupacija.

Po marksističkoj doktrini uloga eksploatatora je dostojna moralnog prezira, a likividacija tog zla krucijalni cilj revolucije. Drugo, ako je eksploatacija činjenica, onda je revolucija, kao rezultanta Narodnooslobodilačke borbe, poništena.

Ta „nedostojna“ klasa zove se „birokratija”, u eufemističkom javnom govoru. Dvojica sociologa zato koriste i druge, upečatljivije sintagme: politokratska oligarhija, kontraklasa (Nikolić), elita moći i novi tip buržoazije (Jakšić). Najuspelija formulacija, „crvena buržoazija”, lansirana je u studentskom buntu 1968.

Po Jakšiću „jedinstvena struktura” eksploatatora deli se na četiri podgrupe: tehnobirokratsku grupaciju u privredi i državnoj upravi, politički aparat centara moći, finansijsku oligarhiju i propagandni aparat, a tom osnovnom jezgru „elite moći” pridruženi su intelektualci i menadžeri.

Nikolić opisuje mahanizam: kontraklasa (viši i visoki funkcioneri u državnom apratu, političkim forumima, bankama, preduzećima) ima monopol odlučivanja o oduzimanju viška rada i raspolaganja njime, kontroliše kompletnu društvenu reprodukciju „posredno eksploatišući radničku klasu”, a kroz monopolizovani politički sistem vladajuća oligarhija učvršćuje i kontinuira postojeće klasne odnose državnim nasiljem, ideološkom manipulacijom i drugim metodama.

„Nova buržoazija se još nije dovoljno konstituisala kao klasa. Ona se još nije dovoljno potvrdila kao klasa. Svoju društvenu moć zasniva zasada na političkoj moći, za razliku od klasične buržoazije koja je svoju moć zasnivala na ekonomskoj moći”, piše Jakšić.

Ključni i proročki leksem ovog Jakšićevog iskaza svakako je reč „zasada”! Posle rušenja Berlinskog zida i ideološkog sloma, tokom tzv. tranzicije crvena buržažoazija će se konačno „konstituisati” i „potvrditi” kao vladajuća klasa. Time će se ispuniti Bakunjinova prognoza da će marksisti, realizovanjem svoje doktrine o „diktaturi proletarijata” koju predvode profesionalni komunisti, samo zauzeti mesto deklasirane, stare buržoazije.

Prema Nikoliću, inokosno seljaštvo (4,5 miliona) čini najveći deo aktivnog stanovništva, radnika je 2,5 miliona, milion je službenika, 300 hiljada zanatlija, 200 hiljada “stručnjaka” i oko 60 hiljada funkcionera.

Paradoksalno, inokosni seljaci čine 50,2 aktivnog stanovništva, dok Jugoslavija uvozi pšenicu. Godine 1946. oni su od 258 hiljada članova Partije činili 130 hiljada članova (50,4 odsto), 1956. od 1,046 miliona partijica, seljaka je 7,4 odsto (77 hiljada), a 1971. samo dva procenta. Jedan jedini seljak sedeo je u klupama Savezne skupštine. Osamdeset odsto seljaka živi na granici životnog minimuma. Agrarna prenaseljenost (prikrivena nezaposlenost) je na nivou od milion i 300 hiljada ljudi, a ukupno je 1,4 miliona razapetih, radnika-seljaka.

Samo 13,4 odsto radnika su članovi Partije, a u državnoj upravi taj procenat je 80,2. Radnici su najbrojnija grupacija koja po sopstvenoj želji napušta Partiju. U Saveznoj skupštini samo su četiri radnika. Na Kongresu samoupravljača u Sarajevu među 2 400 delegata bilo je 80 radnika. Od 1958. do sredine 1969. zabeležena su 1 732 radnička štrajka.

„Radničko dete, bez obzira na talenat, ima devet puta manju šansu da postane stručnjak ili rukovodilac od deteta stručnjaka ili rukovodioca. Naravno, druga strana medalje je još drastičnija: dvadeset je puta manja verovatnoća da dete stručnjaka ili rukovodioca postane radnik”, tvrdi Jakšić.

Broj nezaposlenih u SFRJ je oko 300 hiljada, a broj pečalbara u inostranstvu približava se cifri od milion. Godišnja inflacija od 16 odsto najveća je u Evropi.

Kad se floskula o (neuhvatljivoj) „boljoj budućnosti” otrcala, šampioni tranzicije (deca komunizma) rikošetirali su se unazad, promovišući „bolju prošlost”, uvlačeći nas u novu dimenziju vremenskog vrzinog kola. Vivisekcije Jakšića i Nikolića razvaljuju tu prevarnu dijahroniju.