Запад и Русија спуштају лопту

Специјално за „Политику”
Москва, 29. септембра – Уставни орган Парламентарне скупштине Савета Европе није подржао иницијативу 24 парламентарца да, због ситуације на Кавказу, уведе санкције руској делегацији тако што ће је лишити права да говори.Иницијативу да се „преиспитају овлашћења руске делегације из суштинских разлога, тј. имајући у виду озбиљну забринутост због конфликта две државе-чланице Савета Европе око Јужне Осетије”, поднела је пре неколико недеља група од 24 члана Парламентарне скупштине из Летоније, Естоније, Литваније, Пољске, Грузије и Украјине.

У Савету безбедности ових дана једногласно је донета резолуција о Ирану коју је предложила Русија. У Њујорку су се срели шефови министарстава иностраних послова САД и Русије Кондолиза Рајс и Сергеј Лавров и успели да уместо о неслагањима разговарају о проблемима о којима имају заједничке ставове...

У октобру се настављају разговори о новом споразуму о сарадњи између Русије и Европе који су, речено је на једном од састанака ЕУ, били „замрзнути” због рата у Јужној Осетији.

То је слика односа Русије и Запада након петодневног рата у Јужној Осетији и готово двомесечног вербалног обрачуна између дојучерашњих партнера.

Догодило се једино што се и могло догодило – лопта се полако спушта, претње су блаже, у први план долазе нови проблеми.

Наравно, никоме не пада на памет да мисли да ће Америка или Европа од данас престати да оптужују Русију за „претерана дејства” на Кавказу и да ће се све наставити онако како је било пре 8. августа. Биће још незгодних питања, покушаја да се Русија „постави тамо где јој је место”, али чини се да је говор Кондолизе Рајс у Маршаловом фонду у Вашингтону био врхунац. Све што се буде даље догађало – биће мањег интензитета. Уосталом, ни више, ни горе се и не може рећи: „Данас је репутација Русије на међународној арени гора него икад, од 1991. године. Данас можемо да пратимо параноични импулс који је познат у руској историји”, рекла је Рајсова.

Упркос томе, али и свим дотадашњим оптужбама, претњама прекидом сарадње, изолацијом Русије и ко зна каквим све казнама, суштински, сарадња се ни у једном тренутку није прекинула и ниједан важан уговор није раскинут – навешћемо само два, за пример – амерички војници у Авганистану су се несметано снабдевали преко Русије, а МКС (међународна космичка станица) пример је идеалне сарадње две земље. Некоме је било веома важнода се створи утисак о потпуном прекиду сарадње па се он стварао оштром реториком. У стварности „прекинуто” је само оно чега није било – речено је да ће се „успорити” пријем Русије у СТО, као да је то икад ишло брзо (преговара се пуних 15 година), повучен је из Конгреса Бушов предлог о сарадњи у атомској области (кад је већ било готово сигурно да у предизборним надгорњавањима нема шансе да прође), речено је да се неће састајати Савет Русија–НАТО, али сарадња је остала. Таквих примера има много. Оно што је било важно за једну и другу страну, функционисало је као сат.

Говор Рајсове је ипак био прекретница – на њега је Русија могла да одговори оштро („параноично”), прекидом неког стварно важног уговора, али она је урадила нешто прилично неочекивано. Одједном, као да су свима дојадиле бескрајне приче и оптужбе, па је после упадљивог, готово дводневног ћутања, америчкој гвозденој лејди само пристојно стављено до знања да Русија нема жељу да иде путем који покушавају да јој наметну – путем конфликта и самоизолације:

„Русија не намерава да улази у конфронтацију са САД – ни у реторичку, ни у било какву другу”, наведено је у изјави Министарства иностраних послова, уз подсећање на неке, намерно или случајно, заборављене историјске чињенице.

А онда је уследио њујоршки сусрет Лавров–Рајс, за који је, да цитирамо учесника сусрета Данијела Фрида, најважније „одсуство вике и глумачких сцена с лупањем песницом по столу”. Истина, Фрид наглашава да је то било тако „зато што су оба министра професионалци”, а не због зближавања ставова, али и то је напредак.

Наравно, данас је сувише рано рећи да је све завршено, да се прашина слегла, а живот тече даље. Ипак, једно је сигурно – емоције су спласнуле и даље заоштравање је тешко претпоставити.